Вилхелм II од Немачке

Вилхелм II Немачки ( ; Берлин, 27. јануар 1859 — Дорн, 4. јун 1941) је био последњи цар ( ) Немачке и последњи краљ ( ) Пруске. Владао је од 1888. до 1918.^[1]

Вилхелм II Немачки
Цар Вилхелм II 1915. године
Датум рођења	(1859-01-27)27. јануар 1859.
Место рођења	Берлин,  Пруска
Датум смрти	4. јун 1941.(1941-06-04) (82 год.)
Место смрти	Дорн,  Холандија
Гроб	маузолеј у Хоис Дорну
Супружник	Аугуста Викторија од Шлезвиг-Холштајна, Хермина Ројс од Грајца
Потомство	Wilhelm, German Crown Prince, Eitel Friedrich of Prussia, Adalbert of Prussia, Аугуст Вилхелм од Пруске, Oskar of Prussia, Joachim of Prussia, Викторија Лујза од Пруске
Родитељи	Фридрих III Немачки Викторија фон Сакс-Кобург и Гота
Династија	Хоенцолерн
император Немачке, краљ Пруске
Период	15. јун 1888 — 9. новембар 1918.
Претходник	Фридрих III од Немачке
Наследник	монархија је укинута
Потпис

Био је лични пријатељ краља Милана Обреновића.

Биографија

кајзер Вилхелм са породицом

Његово пуно име је било Фридрих Вилхелм Виктор Алберт од Пруске ( ). Припадао је немачкој краљевској породици Хоенцолерн ( ). Његов отац био је Фридрих III Немачки који је владао само неколико месеци 1888. године после смрти свог оца Вилхелма I. Мајка му је била Викторија, најстарија ћерка британске краљице Викторије, па је био близак рођак руске царице Александре.

Лева рука му је била делимично парализована услед повреде при рођењу.

Вилхелм II око 1890

Водио је милитаристичку политику, унапредио војну индустрију, морнарицу и подстакао освајање прекоморских територија ( ).

У Првом светском рату био је главнокомандујући немачке војске, у савезништву са Аустроугарском. Пред крај рата одлучио се за капитулацију, али је абдицирао тек под притиском, 9. новембра 1918. Наредног дана отишао је у Холандију, где је тражио и добио азил и ту провео остатак живота.

Први светски рат

У сенци војске

Паул фон Хинденбург, Вилхелм II и Ерих Лудендорф у јануару 1917.

Вилхелмова улога у рату је била све мања, јер је све више бавио церемонијама доделе награда и почасним дужностима. Врховна команда је наставила са својом стратегијом, иако је било јасно да је Шлифенов план пропао. До 1916. Немачко царство је фактички постала војна диктатура на челу са фелдмаршалом Паулом фон Хинденбургом и генералом Ерихом Лудендорфом.^[2] Све више одсечен од стварност и процеса доношења политичких одлука, Вилхелм се све више колебао између дефетизма и снова о победи, зависно од успеха његове војске. Ипак, Вилхелм је задржао врховни ауторитет у питањима политичких именовања, и то тек када је добијена његова сагласност да се могу спровести велике промене у Врховној команди. Вилхелм је подржавао смену Хелмута фон Молткеа млађег у септембру 1914. и његово замењивање Ерихом фон Фалкенхајном. Хинденбург и Лудендорф су 1917. одлучили да им Бетман-Холвег више није прихватљив да буде канцелар и затражили су од Вилхелма да постави неког другог. Када је питао кога би они прихватили, Лудендорф је предложио Георга Михаелиса, кога је он једва познавао. Цар уопште није познавао Михаелиса, али је прихватио предлог. Подршка цару се комплетно урушила током октобра и новембра 1918. у војсци, у цивилној влади и у немачкој јавности, када је амерички предсеник Вудро Вилсон ставио до знања да цар више не може учествовати у мировним преговорима.^[3][4] Исте године Вилхелм се разболео током пандемије шпанске грознице, али је преживео.^[5]

Абдикације и одлазак у изгнанство

Вилхелм је био у штабу Царске војске у месту Спа, када су га изненадили устанци у Берлину и другим центрима крајем 1918. Побуна у редовима његове вољене Царске морнарице, га је јако погодила. Након избијања Немачке револуције, Вилхелм није могао да се премишља да ли да абдицира или не. У том тренутку је прихватио да ће морати да се одрекне царске круне, али се још увек надао да ће моћи да задржи пруску краљевску круну. Међутим, ово је било немогуће под уставом Немачком царства. Док је Вилхелм мислио да ће моћи да влада као цар у персоналној унији са Пруском, устав је везивао царску круну са пруском круном, што је значило да се Вилхелм није могао одрећи једне круне, а да се не одрекне и друге.

Вилхелмове наде да ће задржати барем једну круну су се показале нереалне, када је, надајући се да ће сачувати монархију суочен са све већим револуционарним немирима, канцелар кнез Максимилијан Баденски, објавио Вилхелмову абдикацију обе круне 9. новембра 1918. Кнез Максимилијан је сутрадан и сам морао да поднесе оставку, када је постао јасно да само Фридрих Еберт, вођа СПД, може ефикасно да врши контролу. Касније истог дана, један од Ебертових министара, социјалдемократа Филип Шајдеман, прогласио је Немачку републиком.

Вилхелм је пристао да абдицира тек када га је Лудендорфова замена, генерал Вилхелм Гренер, обавестио да ће официри и војници немачке војске марширати назад у добром реду под командом Паула фон Хинденбурга, али да се код куће сигурно неће борити за Вилхелмов престо. Последња и најјача подршка монархије је сломљена, и на крају је чак и Хинденбург, који је сам био монархиста целог живота, био приморан да саветује цару да се одрекне круне.^[6]

Србија му је доделила Орден Таковског крста.^[7]

Породично стабло

Преци Вилхелм II Немачки

16. Фридрих Вилхелм II 8. Фридрих Вилхелм III 17. Фредерика Лујза од Хесен-Дармштата 4. Вилхелм I Немачки 18. Карл II од Мекленбург-Штрелица 9. Лујза од Мекленбург-Штрелица 19. Фредерика од Хесен-Дармштата 2. Фридрих III Немачки 20. Карл Аугуст од Сакс-Вајмар-Ајзенаха 10. Карл Фридрих од Сакс-Вајмар-Ајзенаха 21. Лујза од Хесен-Дармштата 5. Аугуста од Сакс-Вајмар-Ајзенаха 22. Павле I Романов 11. Марија Павловна 23. Марија Фјодоровна (супруга Павла I) 1. Вилхелм II Немачки 24. Франц, војвода од Сакс-Кобург-Залфелда 12. Ернест I од Сакс-Кобург и Салфелда 25. Аугуста од Ројс-Еберсдорфа 6. Алберт од Сакс-Кобург и Гота 26. August of Saxe-Gotha-Altenburg 13. Лујза од Сакс-Кобург и Алтенбурга 27. Louise Charlotte of Mecklenburg-Schwerin 3. Викторија од Сакс-Кобурга и Готе 28. Џорџ III 14. Едвард, војвода од Кента и Стратхорна 29. Шарлота од Мекленбург-Штрелица 7. Викторија Хановерска 30. Франц, војвода од Сакс-Кобург-Залфелда (=24) 15. Викторија, војвоткиња од Кента и Стратхорна 31. Аугуста од Ројс-Еберсдорфа (=25)

Породица

Први брак

Супружник

име	слика	датум рођења	датум смрти
Аугуста Викторија од Шлезвиг-Холштајна		22. октобар 1858.	11. април 1921.

Деца

име	слика	датум рођења	датум смрти	супружник
Принц престолонаследник Вилхелм		6. мај 1882.	20. јул 1951.	Цецилија од Мекленбург-Шверина
Ајтел Фридрих од Пруске		7. јул 1883.	8. децембар 1942.	Софија Шарлота од Олденбурга
Адалберт од Пруске		14. јул 1884.	22. септембар 1948.	Аделаида од Сакс-Мајнингена
Август Вилхелм од Пруске		29. јануар 1887.	25. март 1949.	Александра Викторија од Шлезвиг-Холштајн-Сондербург-Гликсбурга
Оскар од Пруске		27. јул 1888.	27. јануар 1958.	Ина-Марија фон Басевиц
Јоаким од Пруске		17. децембар 1890.	18. јул 1920.	Марија Августа од Анхалта
Викторија Лујза од Пруске		13. септембар 1892.	11. децембар 1980.	Ернст Август од Брауншвајга

Други брак

Супружник

име	слика	датум рођења	датум смрти
Хермина Ројс од Грајца		17. децембар 1887.	7. август 1947.