Владимир Петровић Пижон

За другу употребу, погледајте чланак Владимир Петровић (вишезначна одредница).

Владимир Петровић Пижон^[а] (Београд, 1. јул 1955) је бивши српски фудбалер, а садашњи фудбалски тренер. Био је селектор сениорске репрезентације Србије. Током играчке каријере највеће успехе је бележио играјући за Црвену звезду и стекао почасну титулу једне од пет „Звездиних звезда「, односно једног од пет легендарних фудбалера овога клуба.

Владимир Петровић
Пижон као селектор Србије, 2010. године
Пуно име	Владимир Петровић[1]
Надимак	Пижон
Датум рођења	(1955-07-01)1. јул 1955. (70 год.)[1]
Место рођења	Београд, ФНРЈ
Позиција	везни играч
Сениорска каријера
Године	Клуб	Наст.	(Гол)
1972—1982 1982—1983 1983—1985 1985—1986 1986—1987 1987—1988	Црвена звезда Арсенал Ројал Антверп Стад Бресто Стандард Нанси	257 13 48 37 31 29	(49) (2) (10) (5) (5) (1)
Репрезентативна каријера
1973—1982	Југославија	34	(5)
Тренерска каријера
1992 1993 1996—1997 1999—2000 2000—2001 2002—2004 2004 2005—2006 2007—2008 2009—2010 2010 2010—2011 2013 2013—2014 2015	Раднички Београд Борац Бања Лука Црвена звезда Атромитос Славија Мозир СЦГ до 21 Војводина Далијан Кина Црвена звезда Темишвар Србија Ирак Јемен ОФК Београд

Каријера

Фудбалом је почео да се бави у Хајдуку са Лиона, одакле прелази у Црвену звезду где је прошао све млађе категорије.^[1] Пижон је од 1972. до краја 1982. године за Звезду одиграо 497 утакмица и постигао 117 голова (332 такмичарска меча уз 66 погодака). Освојио је четири шампионске титуле 1973, 1977, 1980. и 1981. године, један Куп 1982. године и Куп прволигаша 1973. Такође је стигао до финала Купа УЕФА 1979. године, у којем је Звезда била поражена од Борусије из Менхенгладбаха. По броју одиграних првенствених утакмица (258) трећи је на вечној листи клуба, а по броју наступа у еврокуповима (50) је на високој другој позицији у историји Црвене звезде, док је у Купу шампиона одиграо 20 мечева и рекордер је црвено-белих заједно са Јованом Аћимовићем. Био је капитен и вођа генерације, а касније је проглашен и за четврту Звездину звезду.

Крајем 1982. године потписао је за лондонски Арсенал за који је одиграо 22 утакмице у сезони 1982/83. У јуну 1983. напушта Арсенал и игра редом за Брест и Нанси у Француској, као и за Антверпен и Стандард из Лијежа у Белгији.

Репрезентација

За сениорску репрезентацију Југославије је дебитовао 26. септембра 1973. у пријатељској утакмици против Мађарске (1:1). У националном дресу наступио је 34 пута и постигао 5 голова.^[1] Учествовао је на Светским првенствима 1974. и 1982. године. Последњу утакмицу за репрезентацију је одиграо 13. октобра 1982, квалификациону утакмицу за Европско првенство 1984. против репрезентације Норвешке у Ослу.^[1]

Тренерска каријера

Постао је помоћник Драгослава Шекуларца у Звезди 1989. године, а шансу да води први тим црвено-белих добио је у финишу сезоне 1995/96, када је довео клуб до трофеја у Купу са две победе против Партизана у финалу од 3:0 и 3:1. Водио је Звезду и у незаборавним мечевима у Купу победника купова у сезони 1996/97, када је тим у коме су перјанице били Дејан Станковић, Перица Огњеновић, Братислав Живковић, Звонко Милојевић, Зоран Његуш, Горан Ђоровић и остали елиминисао шкотски Хартс (0:0 и 1:1) и немачки Кајзерслаутерн (0:1 и 4:0) и пружио снажан отпор Барселони (1:3 и 1:1). Није остао у клубу до краја те сезоне, а касније је водио грчки Атромитос (1999/2000), док је са белоруском Славијом освојио дуплу круну у сезони 2000/01. Са младом репрезентацијом Србије и Црне Горе стигао је до другог места на Европском првенству 2004. године, што је био фантастичан резултат и један од највећих успеха у Пижоновој тренерској каријери.^[2] Предводио је и Војводину 2004. године, а са кинеским Далијаном је био шампион најмногољудније земље на свету. Тренирао је и репрезентацију Кине од 2007. до 2008. године.

У сезони 2009/10. по други пут је сео на клупу Црвене звезде.^[3] Предводио је по именима скроман тим црвено-белих са којим је био први у јесењем делу сезоне, а управа на челу са Владаном Лукићем га је сменила после пораза од Металца у пролећном делу, иако је клуб држао прво место на табели са два бода више од Партизана.^[4] Нови тренер Ратко Достанић није успео да доведе Звезду до титуле, а Пижон је ушао у историју клуба као тренер који је смењен у тренутку када је био први на првенственој табели. Касније је кратко био тренер румунског Темишвара 2010. године, а исте године је постао селектор репрезентације Србије,^[5] коју је водио на 13 утакмица уз учинак од по пет победа и пораза и три ремија. Био је близу да прежаљени тим доведе до баража за Европско првенство, али је кобан по 「Орлове「 био пораз у последњем колу квалификација од Словенији (0:1), када је Немања Видић промашио пенал.^[6] Петровић је предводио још и Ирак 2013. године, након чега је преузео национални тим Јемена, где је био селектор до 2014. године.

У јулу 2015. преузео је ОФК Београд.^[7] Ипак смењен је после само седам утакмица, у којима је тим забележио само две победе уз чак пет пораза.^[8]

Приватни живот

Са очеве стране је хрватског порекла, деда Алојзије, отац Вјекослав (Славко) и брат Златко, сви су радили у Политици.^[9] Има ћерке Кристину, Марину и Ивону.^[10][11][12]

Напомене

1. На француском се голуб назива Пижон (фр. - голуб)