Галичко-волинска држава
From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Галичко-волинска држава (струс. )[1] била је средњовековна кнежевина, а потом краљевина, која је настала крајем 12. века, уједињењем Галичке кнежевине са суседном Волинском кнежевином. Уједињење је извршено за време владавине кнеза Романа Мстиславича (у. 1205). Његов син и наследник Данило Романович (у. 1264) примио је 1253. године титулу краља Русије (лат. ), чиме је галичко-волинска област постала језгро новопроглашене Краљевине Русије (лат. ; струс. ). Пошто је краљевска титула била западног порекла, Данило није успео да наметне своју власт осталим руским кнежевима. Данилови наследници су фактички владали само у галичко-волинским областима, а краљевску титулу су употребљавали тек повремено, као израз својих претензија. Галичко-волинска држава је постојала до 1349. године, када је анектирана од стране Краљевине Пољске.[2][3]
Remove ads
Историја
.svg)
Током 12. века, у склопу поделе Кијевске Русије на удеоне државе, у западним областима су створене две значајне кнежевине: Галичка и Волинска. Након неколико покушаја, поменуте кнежевине су се 1199. године ујединиле у Галичко-волинску кнежевину, што је остварено када је волински кнез Роман Мстиславич (у. 1205) проширио своју власт и на суседну Галичку област. Кнез Роман је 1204. године одбио позив римског папе Иноћентија III да пређе на римокатолицизам.[4]
Романов син и наследник, кнез Данило Романович (у. 1264) следио је у прво време очеву политику, али је касније био приморан да постане угарски, а потом и монголски вазал. Пошто је монголска најезда опустошила суседне, првенствено источне и јужне области, укључујући и сам Кијев, кнез Данило је био приморан да потражи ослонац у западним државама, па је 1253. године пристао да од римског папе Иноћентија IV прими краљевску круну и наслов краља Русије (лат. ). Упркос добијању ове престижне титуле, Данило није успео да наметне своју власт осталим руским кнежевима, тако да је његова држава остала фактички ограничена на галичко-волинске области.[5]
Данилов син Лав Данилович (у. 1301) знатно је уздигао моћ Галичко-волинске државе. У неколико наврата сузбио је утицаје и насртаје суседних држава (Угарске, Пољске и Литваније), што му је донело углед међу осталим руским кнежевима. Након његове смрти, држава је почела да слаби, пошто је била непосредно угрожена од Златне хорде и осталих суседа. За време владавине потоњих галичко-волинских кнежева, суседне државе (Пољска и Литванија) су у неколико наврата угрозиле и сам опстанак кнежевине, која је 1349. године и коначно анектирана од стране Пољске.[6]
Између истока и запада
Геополитички положај Галичко-волинске кнежевине био је изузетно сложен, пошто се заједно са осталим руским кнежевинама налазила између западних (римокатоличких) држава Угарске и Пољске на једној, још увек многобожачке Литваније на другој и источних монголско-татарских држава на трећој страни.[3]
Након 1238. године, монголско-татарске снаге су опустошилие готово све руске кнежевине и похарале Кијев. Током напада ушли су и на просторе Угарске и Пољске, а потом су се преко степских повукли крајева у централну Азију. На доњем току реке Волге створили су своје средиште - Сарај које је представљало војно-политички центар западног регионалног каната Монголског царства. Кнез Данило Галички (1228—1264) завршава борбу за престоље у Кијеву тек 1245. године. Он стиче чврсту власт у свим западним кнежевинама и ужем окружењу, али како би задржао независност ствара својеврсни обрамбени савез против Татара и гради јаче политичке везе с Пољацима, Литванцима и Угарима.[7]
Данило сарађује и преговара с Римском црквом као јаким политичким савезником, те 1250. успоставља ново јако војно и политичко средиште - град Лавов, који је испочетка представљао престижно утврђење у борби против Татара.[8] Његов брат Васиљко показао се добрим и образованим сарадником, а такав је био и његов син Владимир Васиљкович, који је говорио неколико страних језика, бавио се књижевношћу и уметношћу, те је изградио неколико градића у Кнежевини Волинији.
Данило временом стиче знатан политички утицај и углед у целој источној Европи, а Галичко-волинска држава територијално представља својеврсни мост између истока и запада. Године 1253. Данило је прихватио краљевску круну од римског папе и пристао на успостављање краткотрајне црквене уније, која није зживела у пракси. Владао је до 1264. године, када је умро у граду Холму где је и сахрањен. Његов брат Васиљко умро је 1270. године.
Данилов син, кнез Лав Данилович (1264—1301)[9] водио је до 1300. године динамичне ратове у целокупном окружењу. Лав је преговарао и с Татарима настојећи да индиректно стекне што већу контролу над окупираним источним кнежевинама, те је настојао да заузме одређене територије у Пољској и Литванији. С немачким Тевтонским редом и Угарима успешно је сарађивао. Оженио се угарском кнегињом Констанцом са којом је имао сина Јурија. За време своје владавине град Лавов је учинио својим новим културним и политичким средиштем.
За време владавине његовог сина Јурија Лавовича (1301—1315) уследило је мирније раздобље у којем су западне руске кнежевине економски и културно јачале. Историјски документи указају да је Јуриј такође био окруњен за краља Русије (лат. )[10] што је био израз претензија на врховну власт над свим руским кнежевима. Развијао блиске везе с утицајном Римском црквом. Почетком 14. века, у новим политичким околностима, Цариградска патријаршија је владарима Галичко-волинске државе понудила засебну митрополију, одељену од опусточеног Кијева. За време владавине Јурија многи племићи из његове кнежевине ступају у брачне и родбинске везе с осталим племићким породицама у суседним европским државама.
Након Јурија, његова два сина Андриј Јуријович и Лав II Јуријович владала су до 1323. године. Оба су погинула у битци против Татара неоставивши мушке наследнике. То је створило нестабилну политичку ситуацију у руским кнежевинама, услед чега је уследила унутрашња борба за превласт. То су додатно подстицали и користили Пољаци и Литавци, те подређени племићи унутар кнежевина. Задњи староруски владар Галичко-Волињске државе био је кнез Јури II Болеслав[11] који је био на власти до 1340. године.
Пропаст и наслеђе
Након смрти Јурија II Болеслава (1340), претензије на власт у Галичко-волинској кнежевини истакли су вадари Пољске и Литваније, што је довело до дуготрајних ратова за галичко-волинско наслеђе (1340-1392), а последњи владар јединствене Галичко-волинске кнежевине био је литвански кнежевић Љубрат Гедиминовић (1340-1349), након чега је на том простору успостављена пољска власт. У оквиру Краљевине Пољске, средишње области бивше Галичко-волинске кнежевине биле су организоване као посебно војводство.
Још од 13. века, претензије на врховну власт над Галичко-волинском државом имали су и угарски краљеи, који су узели титулу краља Галича и Волиније ("Владимирије") односно Галиције и Лодомерије, а ту титулу су касније, заједно са згарском круном наследили Хабзбурзи, којима је 1772. године, у време Прве поделе Пољске, послужила као основа за истицање претензија на власт над Галицијом.[12][13]
Remove ads
Види још
Референце
Литература
Спољашње везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads