Демократска армија Грчке

Демократска армија Грчке (ДАГ; грч. , ΔΣΕ; Demokratikós Stratós Elládas, DSE) је била војска коју је основала Комунистичка партија Грчке током Грчког грађанског рата (1946–1949). На свом врхунцу, имала је снагу од око 50.000 мушкараца и жена. DSE је имала подршку Народне цивилне гарде (Λαϊκή Πολιτοφυλακή, ΛΠ), безбедносне полицијске снаге Комунистичке партије.

Демократска армија Грчке Δημοκρατικός Στρατός Ελλάδας
Значка DSE-а. Слово Делта стоји за реч Demokratia, што значи "Демократија" и "Република"
Вође	Николаос Захаријадис (Генерални секретар ККЕ) Маркос Вафијадис (војни вођа, председник Привремене владе)
Време деловања	1946–1948
Верност	ККЕ Демократска влада (од 1947)
Идеологија	Комунизам Републиканизам Левичарски национализам Антифашизам
Политичка позиција	Левица до крајње левице
Савезници	Источни блок  Албанија  Бугарска  Југославија (до јула 1949)
Противници	Краљевина Грчка Грчка војска Грчка жандармерија  Уједињено Краљевство Британска војска  Сједињене Америчке Државе Копнена војска САД
Битке и ратови	Грчки грађански рат Операција Пирсос

Историја

Након ослобођења Грчке од окупације Сила Осовине, Декемвријанског и Варкишког споразума (у којем је ЕЛАС, главна партизанска војска у Грчкој, пристала на разоружање), почео је прогон левичарских грађана, комуниста и званичника ЕАМ-а. У то време постојало је 166 различитих антикомунистичких група, попут оних Сурса и Калабаликиса у Тесалији и Пападопулоса у Македонији. Овај прогон, који је постао познат као Бели терор, довео је до тога да су грчки левичари били мета десничарских паравојних формација и владиних снага безбедности. Архива ДАГ-а је показала да је до 31. марта 1946. године убијено 1.289 осумњичених грчких комуниста, 6.671 је рањено, 84.931 је ухапшено, 165 је силовано, а имовина 18.767 је опљачкана; број осумњичених комуниста који су затворени био је већи од 30.000. Иако је британско учешће у директној подршци крајње десничарским паравојним формацијама и даље контроверзно питање у грчкој историографији и није коначно доказано, сигурно је да су британске власти толерисале њихове активности и нису учиниле никакав напор да спрече прогон грчких левичара.^[1]

Једна од застава коју је користила Демократска армија Грчке током Грчког грађанског рата, од 1946. до 1949. године.^[2]

Након другог партијског конгреса ККЕ у фебруару 1946. године, широм Грчке формирано је око 250 левичарских милиција за самоодбрану, познатих као Групе демократских наоружаних прогоњених бораца (ОДЕКА), укупно око 3.000 људи. Већина милиција били су бивши борци ЕЛАС-а.^[3] До априла, чланство у ОДЕКА-и је порасло на 4.400 бораца, достигавши 5.400 бораца до августа. Између априла и јуна 1946. године, борци ОДЕКА-е учествовали су у 72 сукоба, углавном усмерених на грчку жандармерију и десничарске паравојне одреде. Први координисани напад ОДЕКА-е догодио се у ноћи 30/31. марта 1946. године када је група од 33 герилца напала станицу жандармерије у Литохору, убивши 13 жандарма. Битка код Литохора означила је почетак треће фазе Грчког грађанског рата.^[4]

Организација и војне базе „Демократске армије“, као и улазни путеви у Грчку (на грчком)

Комунистичка партија Грчке предводила је оружану борбу, преко Генералне партизанске команде, која је основана 28. октобра 1946. године, а на челу са Маркосом Вафијадисом. Наредба број 19 Генералне команде, издата 27. децембра 1946. године, преименовала је герилске групе у Демократску армију Грчке (ДАГ). Релевантна наредба^[5] садржала је следећи коментар у вези са ДАГ: „То је национална народна револуционарна армија нове Демократске Грчке и бори се са оружјем у руци за нашу националну независност и за народну демократију.“

Године 1947, ККЕ и Демократска армија формирале су „Привремену демократску владу“ („Планинску владу“) под премијерским вођством Маркоса Вафијадиса. Након тога, ККЕ је постала илегална.

Поред питања која се тичу ратних напора, Привремена влада је морала да се бави и питањима у вези са „Народним законом“ на територијама које је контролисала ДАГ. Она су се односила на правосудни, финансијски и политички систем. Пошто се Привремена влада заснивала на политичким снагама које су имале за циљ успостављање социјалистичке државе, њене одлуке су биле вођене овом политичком агендом. Самоопредељење националних мањина које живе у Грчкој био је један од приоритета. Привремена влада и ККЕ су намеравале да оснују Народну Републику Грчку у којој би све националности радиле заједно у социјалистичкој држави.^[6] Чланак који је написао Николаос Захаријадис изражава стратегију ККЕ након очекиване победе Демократске армије Грчке у вези са оним што је тада било познато као „Македонско питање“: „Македонски народ ће стећи независну, уједињену државу са равноправним положајем унутар породице слободних народних република на Балкану, унутар породице Народних република којој ће припадати грчки народ. Македонски народ се данас бори за ову независну, уједињену државу са равноправним положајем и помаже ДАГ свом душом...“^[7] Политика самоопредељења за Македонију унутар Народне Републике поновљена је током 5. састанка Централног комитета ККЕ одржаног у јануару 1949. године, на којем је проглашено да ће „македонски народ који учествује у ослободилачкој борби пронаћи своје пуно национално обнављање јер жели да да своју крв за ово стицање... Македонски комунисти треба да обрате велику пажњу на стране шовинистичке и контраактивне елементе који желе да разбију јединство између грчког и македонског народа. Ово ће служити само монархофашистима и британском империјализму...“^[8]

Борци Демократске армије Грчке

Маркос Вафијадис, врховни командант ДСЕ

Распоређивање Демократске армије 1948.

Борци Демократске армије

Привремена влада никада није стекла међународно признање. Током прве две године, од 1946. до почетка 1948. године, успела је да контролише велика рурална подручја, али ниједан већи град. Истовремено, грчка војска, коју су саветовали Британци до 1947. године, а касније америчка војна делегација коју је предводио генерал Џејмс Ван Флит, Војска САД, учврстила је позицију грчке владе у остатку земље, као и на међународном нивоу.^[9]

Након смртоносног ударца почетком 1948. године, када је III бригада ДАГ-а, која је бројала 20.000 мушкараца и жена, потпуно збрисана, ДАГ је изгубила подршку у јужној Грчкој, као и политичку и економску контролу над огромним подручјем. То је био почетак краја Грчког грађанског рата. Истовремено, напори штаба ДАГ-а да заузме и држи већи град на северу, попут Конице или Лерина, довели су до катастрофалног пораза партизанске војске, која се никада није опоравила. С друге стране, ДАГ је успела да постигне неке војне победе 1948. и почетком 1949. године, у биткама код Карпенисија, Негуша и Кардице. Истовремено, ДАГ је имала огроман проблем са резервама. Већина мушкараца и жена способних и вољних да се придруже њеним редовима била је затворена или није могла да стигне до подручја која је контролисала ДАГ.

Једна од највећих битака трогодишњег Грчког грађанског рата одиграла се у планинама Грамос 1948. године. Операција се одиграла након што је Грчка војска обезбедила Пелопонез, где је успела да победи III дивизију ДАГ, која је бројала 20.000 бораца. У бици код Грамоса, снаге Грчке војске, под кодним називом Операција Коронис, распоредиле су 70.000 војника, док је ДСЕ имала 12.000 бораца.^[10] Битка је трајала од 16. јуна до 21. августа 1948. Тог дана, снаге ДАГ-а, након тешке борбе, повукле су се на албанску територију и преформирале према Вицију.^[11] Маневар од Грамоса до Виција сматра се једном од најважнијих тактичких акција ДАГ-а током рата, са војне тачке гледишта.

Крајем августа 1949. године, Грчка војска, под вођством Александра Папагоса, распоредила је 180.000 војника и постигла пораз над армијом ДСЕ од око 7.000 бораца на фронту Грамос-Вици. Након овог пораза, борци ДАГ-а прешли су границу са Албанијом и расули се по логорима широм новооснованих Социјалистичких Република, а главнина бораца је била смештена у Ташкенту, главном граду Узбекистана у СССР-у.

Постратна ера је оставила земљу у рушевинама. Многи млади људи су или убијени на бојном пољу, затворени или су постали политичке избеглице. Политичка ситуација је била прилично нестабилна током већег дела наредне две деценије – што је био одлучујући фактор који је довео до грчке војне хунте 1967–1974. Дух грађанског рата прогањао је Грчку дуги низ година након тога. Године 1981, када је странка Панхеленски социјалистички покрет (ПАСОК) дошла на власт у Грчкој након дугог периода десничарске доминације, политичким избеглицама из ДАГ-а је коначно нови министар унутрашњих послова, Георгиос Гениматас, дао дозволу да се врате у своју домовину (словенски Македонци искључени). Маркос Вафијадис се такође вратио у Грчку и подржао владу ПАСОК-а, а изабран је за посланика ПАСОК-а.

Године 1989, грчки парламент је једногласно изгласао закон којим је трогодишњи рат од 1946. – 1949. формално проглашен „Грчким грађанским ратом“ и прихваћен бивши „комунистички бандити“ као „борци ДАГ-а“, дајући некима од њих пензионе привилегије.

Награде и одликовања

Законом број 13 Привремене демократске владе од 4. априла 1948. године установљене су награде и одликовања којима се обележава изузетна храброст и одважност, као и истакнута служба у ратно време појединачних војника ДАГ-а, као и јединица. Поменутим законом установљене су следеће награде и одликовања:

• Медаља за војну храброст степена А и Б
• Електрина медаља
• Медаља за истакнуту службу у снајперу
• Медаља за изузетне заслуге саботера
• Медаља за изузетну службу у окупираном граду
• Медаља за изузетну службу у артиљерији
• Медаља за изузетне заслуге у морнарици
• Медаља за изузетну службу у монархистичко-фашистичкој армији
• Медаља за уништење авиона
• Медаља за уништење тенкова
• Медаља за изузетне извиђачке службе
• Значка за рану
• Похвала за претходни рад у ЕЛАС-у
• Одлика у сениорству^[12]

Декретом Привремене демократске владе од 24. марта 1949. године, 33 учесника битке код Литохора одликовано је Медаљом за војну храброст са натписом „ЛИТОХОРО“.^[13] Укупно 970 чланова ДАГ-а добило је медаље током грађанског рата, укључујући 557 мушкараца и 413 жена.^[14]

Заклетва борца ДАГ

Следећи текст је била заклетва коју чланови ДАГ-а морају да положе и које се морају придржавати. Приликом уписа, члан би се заклео:

„Ја, дете грчког народа и борац ДАГ-а, кунем се да ћу се борити са оружјем у руци, пролити своју крв, па чак и дати свој живот да бих протерао са тла моје домовине сваког последњег страног окупатора. Да бих протерао сваки траг фашизма. Да бих обезбедио и бранио националну независност и територијални интегритет моје домовине. Да бих обезбедио и бранио демократију, част, рад, богатство и напредак мог народа.“

Кунем се да ћу бити добар, храбар и дисциплинован војник, да ћу извршавати сва наређења својих претпостављених, поштовати све прописе и да нећу одати ниједну тајну ДАГ-а.

Кунем се да ћу бити добар пример народу, да ћу подстицати народно јединство и помирење и да ћу избегавати сваку акцију која ме умањује и срамоти, као особу и као борца.

Мој идеал је слободна и снажна демократска Грчка и напредак и просперитет народа. И у служби свог идеала нудим своје оружје и свој живот.

Ако се икада покажем као лажов и са лошом намером прекршим своју заклетву, нека ме осветничка рука нације, мржња и презир народа неумољиво обузму.”

^{[original text][15][16][17]}

Белешке

• ^ «Εγώ, παιδί του Λαού της Ελλάδας και μαχητής του ΔΣΕ, ορκίζομαι: Να πολεμήσω με το όπλο στο χέρι, να χύσω το αίμα μου και να δώσω την ίδια μου τη ζωή, για να διώξω από τα χώματα της πατρίδας μου και τον τελευταίο ξένο καταχτητή. Για να εξαφανίσω κάθε ίχνος φασισμού. Για να εξασφαλίσω και να υπερασπίσω την εθνική ανεξαρτησία και την εδαφική ακεραιότητα της πατρίδας μου. Για να εξασφαλίσω και να υπερασπίσω τη Δημοκρατία, την τιμή, την εργασία, την περιουσία και πρόοδο του λαού μου. Ορκίζομαι να είμαι καλός, γενναίος και πειθαρχικός στρατιώτης, να εκτελώ όλες τις διαταγές των ανωτέρων μου, να τηρώ όλες τις διατάξεις του κανονισμού και να κρατώ τα μυστικά του ΔΣΕ. Ορκίζομαι να είμαι υπόδειγμα καλής συμπεριφοράς προς το λαό, φορέας και εμψυχωτής στη λαϊκή ενότητα και συμφιλίωση και να αποφεύγω κάθε πράξη, που θα με εκθέτει και θα με ατιμάζει σαν άτομο και σα μαχητή. Ιδανικό μου έχω τη λεύθερη και ισχυρή Δημοκρατική Ελλάδα, την πρόοδο και ευημερία του λαού. Και στην υπηρεσία του ιδανικού μου θέτω το όπλο μου και τη ζωή μου. Αν ποτέ φανώ επίορκος και από κακή πρόθεση παραβώ τον όρκο μου, ας πέσει πάνω μου αμείλικτο το τιμωρό χέρι της Πατρίδας και το μίσος και η καταφρόνια του λαού μου».