Димитрије Коларовић

Димитрије Мита Коларовић (Земун, 15. јануар 1839 — Влашко Поље код Младеновца, 27. октобар 1899)^[1] био је српски глумац, признати комичар Народног позоришта у Београду у другој половини 19. века. Био је муж једне од првих званичних примадона Народног позоришта, Љубице Коларовић и отац чувене првакиње овога позоришта, Зорке Тодосић.

Димитрије Коларовић
Портрет глумца Димитрија Мите Коларовића.
Пуно име	Димитрије Мита Коларовић
Датум рођења	(1839-01-15)15. јануар 1839.
Место рођења	Земун, Аустријско царство
Датум смрти	27. октобар 1899.(1899-10-27) (60 год.)
Место смрти	Влашко Поље код Младеновца, Краљевина Србија
Занимање	глумац
Супружник	Љубица Коларовић
Деца	Зорка Тодосић

Биографија

Детињство и младост

Димитрије Коларовић рођен је у Земуну, у породици Тимотеуса (Тимотија) и Екатерине Коларидес.^[2] Све школе је похађао у Земуну (три разреда српске школе, нормална немачка школа и два разреда реалке, како сам бележи у молби за ангажман у београдском Народном позоришту, 1868). Говорио је немачки језик. Почео се заносити позориштем као земунски дилетант (свакако 1860). Краће време је боравио у дружини Јована Кнежевића.^[3]

Професионални рад у позоришту

Члан новосадског Српског народног позоришта постао је 8. новембра 1861. године, током гостовања овог позоришта у Вуковару.^[4] Оженио се Љубицом, једном од ћерки поп-Луке Поповића, чији ће потомци припадати оној тако заслужној и чувеној „глумачкој династији」.^[а]

Урош Предић - Димитрије Коларовић, Галерија Матице српске

Димитрије Коларовић запамћен је као човек врло незгодне нарави, напрасит, нетрпељив, који се „често опијао, свађао и тукао」. Отпуштен је из Позоришта 26. априла 1863. због физичког напада на Лазу Телечког. У знак побуне, с њим је из дружине иступило још петоро чланова, међу њима и његова жена Љубица. Од јула до октобра 1863. саставио је властиту дружину, коју су осим њега и Љубице сачињавали и Љубицине сестре Драгиња Ружић и Софија Вујић и зет Димитрије Ружић. Са овом дружином Димитрије је приредио низ представа, а затим су он и Љубица привремено (од 1. маја 1863. до 1. априла 1864) нашли ангажман у Хрватском народном казалишту у Загребу, где је Димитрије требало да замени комичара Фрању Фрајденрајха. Након те „кратке дисиденције」 покајнички се, 1. маја 1864. вратио у Српско народно позориште. Међутим, због још једног тешког прекршаја, овог пута сукоба са глумцима Рашићем и Шкорићем, Управни одбор Позоришта 19. септембра 1865. отпушта из ангажмана и њега и Љубицу. Ова одлука је, на молбу 63 потписана сомборска грађанина, у фебруару 1865. суспендована до првог ма и најмањег Коларовићевог испада.^[4] Последњи пут се вратио сцени Српског народног позоришта 23. октобра 1867. где је остао до 26. септембра 1868.^[3]

За редовног члана београдског Народног позоришта изабран је 17. августа 1868. године, али се на дужност јавио тек у октобру 1868. Био је редован члан Народног позоришта од 1. октобра 1868. до средине октобра 1881. године, с прекидом од 10. јуна 1873. до 7. марта 1874,^[б] за које време је наступао с супругом Љубицом најпре у дружини Ђорђа Пелеша, у арени Вајфертове пиваре, а зиму 1873/74. обоје су провели у Шапцу у трупи Милоша Цветића и Ђуре Рајковића. Ни у Београду се својим понашањем Димитрије није прилагодио окружењу, па је и Милорад П. Шапчанин, тадашњи управник Народног позоришта, био принуђен да га, због свакојаких изгреда и насилништва, октобра 1881. године отпусти, заједно са супругом Љубицом. Обоје поново одлазе у Хрватско народно казалиште и од 27. октобра 1881. до 14. маја 1882. наступају на загребачкој сцени.^[4] али се већ маја 1882. поново појављују на београдској позорници. Због проблема са видом (слепила изазваног плинским осветљењем београдске сцене) Љубица је новембра 1882 пензионисана, а Димитрије је 3. септембра 1885. прославио двадесетпетогодишњицу уметничког рада као Ујак Макдоналд у представи Библиотекар Густава Мозера. После тога се сасвим повукао са сцене.^[3]

Димитрије Коларовић Играо је, према забелешци Ј. Ђорђевића, „стручно комичне старце, а употребљаван је био и у другима струкама рола у драми и трагедији」. Био је несумњиво даровит комичар. Нарочито се истакао као Чича Мија (Стари бака и његов син хусар Јожефа Сигетија), Гризингер (Доктор Клаус Адолфа Ларонжа) и Панта (Шаран Јована Јовановића Змаја). Подједнако изразито је приказивао доброћудне и комичне људе као и интриганте.^[3] Упамћен је и као један од глумаца који су играли у првом Шекспировом делу приказаном у београдском народном позоришту. То је био Млетачки трговац у режији Алексе Бачванског, чија је премијера била 26. новембра 1869. године.^[11]

Приватни живот

Поставши члан Српског народног позоришта, Димитрије упознаје Љубицу (тада Поповић), која је већ била ангажована у овом позоришту и жени се њом. Венчање је обављено на Ђурђевдан 1862, током гостовања Српског народног позоришта у Суботици.^[3] Брачни пар Коларовић имао је двоје деце, старију ћерку Зорку,^[в] и млађег сина Тиму, који је умро у доби од две и по године. Шездесетих година 19. века породица је са трупом Српског народног позоришта непрекидно била на путу и са двоје мале деце, ломатајући се по банатским, бачким, сремским и славонским друмовима.^[4]

Након напуштања позоришта Димитрије је закупио један мали рудник угља у близини Младеновца и ту остао до смрти, коцкајући се са пријатељима и бавећи се ловом. Био је љубимац краља Милана за карташким столом, у лову и на теревенкама. Умро је 27. октобра 1899. године.

Напомене

1. Бројна породица овог свештеника је српском позоришту дала седам чувених имена, пет кћери и два сина. Свој живот су позоришту посветили Љубица Коларовић, Катица Поповић, Драгиња Ружић, Јелисавета - Јеца Добриновић, Софија Вујић, Лаза и Паја Поповић. Заједно са снајама и зетовима, међу којима су били Димитрије Ружић, Пера Добриновић, Лазина жена Марија Аделсхајм-Поповић^[5] и сам Димитрије, оженивши се Љубицом,^[2] ова „уметничка династија」 је једно време сачињавала готово половину трупе Српског народног позоришта у Новом Саду^[6] и представљали су моћан и веома утицајан породични круг, не само у глумачкој дружини него и у органима Друштва за Српско народно позориште.^[7]. Глумачку традицију наставили су и унуци проте Луке: Зорка Тодосић, Емилија Поповић^[8], Милка Марковић^[9] и Лука Поповић.^[10]
2. У периоду од 10. јуна 1873. до 7. марта 1874, године Народно позориште у Београду је било затворено због тешке финансијске кризе.
3. Касније чувена примадона Народног позоришта у Београду, Зорка Тодосић.

Види још

• Српски глумци
• Глумачка династија Поповић