Пуно сапричешће

Пуно сапричешће, евхаристијско или литургијско општење је могућност заједничког учешћа у причешћу и литургији. У различитим хришћанским конфесијама овај израз се користи у различитим значењима. По значењу му је близак израз интеркомунион — могућност заједничког причешћа представника различитих конфесија.^[1]

Православље

Према Светом писму, Исус Христос је основа само једну Цркву:

…сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати.

— Мт. 16:18

Неколико мјеста у Светом писму, према православним богословима, указују на то да је Црква првобитно имала разгранато јерархијско устројство:

И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље, за усавршавање светих у дјелу служења, за сазидање тијела Христова; док не достигнемо сви у јединство вјере…

— Еф. 4:11—13

Врхунац хришћанског богослужења и главна везивна карика је причешће. Ко не учествује у „општој Чаши”, тај је „страни”, чак и ако себе назива хришћанином. Бити члан Цркве значи учествовати у причешћу. Црква и јесте „стална, непрекидна причесна коинонија [] (заједнице)”.^[2]

Већ у апостолско вријеме међу хришћанима су се јављале тешке несугласице (јереси), нарушавање правила (расколи) и изопштавање од причешћа за било какав гријех, а све то је захтијевало одређивање „границе цркве”.^[3] До васељенских сабора, осим Јерусалима, подигли су се и други центри црквеног живота: Рим, Константинопољ, Александрија, Антиохија, Иберија, Јерменија, Етиопија и други. У том смислу, пуно сапричешће је почело означавати признавање истиности једне помјесне цркве другој.

У православној еклисиологији пуно сапричешће између аутокефалних православних цркава показује њихову припадност једној васељенској православној цркви. Пошто су аутокефална цркве (као и аутономне и оне са другим видовима самоуправе) административно, економски, правно независне, једини јасан знак јединства православних црква је присуство пуног сапричешћа међу њима. Исто важи и за јединство између епархија и, на још нижем нивоу, између парохија.^[3]

У световним изворима, израз „пуно сапричешће” често се односи на „признавање” једне цркве другој. Ипак, у овом случају не постоји причесно, него „канонско општење”, међусобно признати свештених јерархија.^[4] Једна црква може да не признаје другу (њену организацију, јерархију или остало) и да у исто вријеме буде у пуном сапричешћу с њом, признајући је као дио Васељенске цркве. На примјер, Константинопољска патријаршија не признаје аутокефалност Православне цркве у Америци (сматра је и даље самоуправном црквом Московске патријаршије), али је истовремено у пуном сапричешћу с њом.

Православне цркве изван општења са васељенским православљем, са становишта васељенског православља, сматрају се расколничким које су изван Православне цркве. Такве организације често образују удружења паралелна васељенском православљу, обично се удружују у групе које међусобно имају пуно сапричешће, међусобно се признају и мање-више блиско сарађују. Такве су на примјер старообредне и старокалендарске јурисдикције.

Православна цркве не признају било какве међуоблике пуног сапричешћа са другим заједница: оно или постоји или не.^[1][5]

Католицизам

Римокатоличка црква прави разлику између потпуног и дјелимичног сапричешћа. Она је у пуном сапричешћу са источним католичким црквама.

Што се тиче осталих хришћанских цркава, укључујући и Православну, Римокатоличка црква је с њима у дјелимичном сапричешћу. Катекизам Католичке цркве каже: „Црква зна да је из више разлога повезана с онима који су крштени те се диче хришћанским именом, али не исповиједају цјеловиту вјеру или не држе јединство заједништва под Петровим насљедником.” „Они наиме који вјерују у Христа и на прави су начин крштени, налазе се у неком, иако не савршеном, заједништву с Католичком црквом.” С Православним црквама то је заједништво тако дубоко „те му недостаје сасвим мало да досегне пунину која би омогућила заједничко славље Господњег причешћа.”^[6]

При томе се православци посебно издвајају од Католичке цркве. Декретом о екуменизму Другог ватиканског сабора, православни се позивају да се причесте: „Будући пак да оне Цркве, мада растављене, имају праве сакраменте а углавном, и то снагом апостолског насљеђа, свештенство и причешће, којима су с нама још повезане најтјешњом везом, не само да је могућа него се и препоручује нека -communicatio in sacris-, ако су околности погодне и ако одобри црквена власт.”^[7][1]