Самоуправна црква

Самоуправна црква (рус. ) јесте помјесна црква под јурисдикцијом Руске православне цркве.

Патријарашким томосом јој се признаје самосталност у црквено-административним, црквено-привредним, црквено-просвјетитељским и црквено-грађанским пословима.

Историја

Самоуправне цркве унутар Руске православне цркве су: Летонска православна црква, Православна црква Молдавије и Естонска православна црква. Статус „самоуправног дијела” има Руска православна загранична црква.^[1]

Затим, Украјинској православној цркви је признат статус самоуправне цркве са правима широке аутономије.^[2] Са тим статусом се налази изнад свих аутономних и самоуправних цркава унутар Руске православне цркве.

Од 2003. године и Архиепископија сјеверноамеричка под јурисдикцијом Антиохијске патријаршије има самоуправни статус (енгл. ).

Устројство

На челу самоуправне цркве се налази митрополит или архиепископ који је и епархијски архијереј. Предстојатеља бира сабор самоуправне цркве из реда кандидата које утврђује патријарх и Свети синод Руске православне цркве. Изабрани кандидат ступа на предстојатељску дужност након потврде патријарха.^[3] Предстојатељ може бити стални члан Светог синода.^[4] Предсједник је сабора и синода самоуправне цркве.

Основни црквеноправни акт самоуправне цркве је устав.^[5]

Помјесни сабор Руске православне цркве одлучује о оснивању или укидању самоуправне цркве. Патријарх и Свети синод одлучују о оснивању или укидању епархија унутар самоуправне цркве на предлог њеног синода уз накнадну потврду Архијерејског сабора. Све архијереје самоуправне цркве бира њен синод из реда кандидата које утврђује патријарх и Свети синод. Ови архијереји су чланови Помјесног сабора и Архијерејског сабора, а могу бити и чланови Светог синода.^[6]

Највиша судска власт за самоуправну цркву су Високи општецрквени суд и Архијерејски сабор Руске православне цркве.^[7]

Види још

• Аутономна црква
• Аутокефална црква