Индоевропске сеобе

Индоевропске сеобе биле су сеобе кроз које су прошли говорници индоевропских језика широм Евроазије.

Схема индоевропских сеома од око 4000. до 1000. године п. н. е. према Курганској хипотези.
* Маџентна област одговора претпостављеном урхеимату (Самарска култура, Култура Средњи Стог) и каснија Јамна култура.
* Црвена област одговара области која је могла бити насеља индоевропским говорним становништвом до око 2500. п. н. е.
* Наранџаста област је област до 1000. п. н. е.^[1]

Савремена сазнања о тим сеобама заснована су на подацима из лингвистике, археологије, антропологије и генетике. Лингвистика описује сличности између различитих језика и лингвистичке законе у промјена тих језика. Археолошки подаци, описују ширење индоевропских језика и културе у неколико фаза из праиндоевропске евроазијске домовине у Понтско-каспијској степи у западну Европу, средњу и јужну Азију,^[2][3] сеобама и језичком смјеном кроз елитно регрутовање описано у антрополошким истраживањима.^[2] Недавна генетска истраживања дају већи допринос разумјевању историјских веза између различитих историјских култура.

Индоевропски језици и културе су се раширили у раличитим фазама. Ране сеобе око 4200—3000. године п. н. е. доњеле су архаични праиндоевропски у доњи ток Дунава,^[4] Анадолију^{[5][6][web 1]} и подручје Алтаја.^[7] Пракелтски и праиталски вјероватно су се проширили у Европу након нове сеобе у Подунавље,^[8][9] док се прагермански и прабалтословенски развио источно од Карпатских планина, у данашњој Украјини,^[10] крећући се на сјевер са Културом линеарне керамике у средњу Европу (3. миленијум п. н. е). Индоирански језик и култура појавио се у Синташтској култури (око 2100—1800. п. н. е), на источној граници Јамне културе и Културе линеарне керамике, развила се Андроновска култура (око 1800—800. п. н. е).^{[11][12][web 2][13][web 3][web 4]} Индоаријски су се помјерили у Бактријско-маргијски археолошки комплекс (ок 2300—1700 п. н. е) и проширили у Левант (Митани), сјеверну Индију (Ведски период, око 1500. п. н. е) и Кину (Вусун).^[3] Ирански језици ширили су се степама са Скитима и у Иран са Међанима, Партима и Персијанцима од око 800. п. н. е.^[3]