Историја Индије

Своје име Индија дугује старом персијском називу реке Инд – Синду. По уставу, држава се може називати и по свом називу у хинди језику Барат (भारत). Неке групе, нарочито муслимани, користе назив Хиндустан. Индија је имала значајну улогу у историји човечанства, јер је била место где се развијала једна од четири највеће старе цивилизације, центар великих трговинских путева и великих царевина. У њој су се развиле три велике религије – будизам, ламаизам и хиндуизам, а и ислам је оставио неизбрисив траг.

Историја Јужне Азије Историја Индије
Камено доба	70.000–7000. п. н. е.
Култура Мергар	7000–3300. п. н. е.
Цивилизација долине Инда	3300. –1700. п. н. е.
Касна Харапа култура	1700–1300. п. н. е.
Ведска цивилизација	1500–500. п. н. е.
· Краљевства античке Индије	· 1200–700. п. н. е.
Махаџанапади	700–300. п. н. е.
Царство Магада	684–26. п. н. е.
· Мауријско царство	· 321–184. п. н. е.
Средња краљевства Индије	230. п. н. е.–1279. н. е.
· Сатавахана царство	· 230. п. н. е.–199. н. е.
· Кушанско царство	· 60–240.
· Гупта царство	· 240–550.
· Чола царство	· 848–1279.
Исламски султанати у Индији	1210–1596.
· Делхијски султанат	· 1206–1526.
· Декански султанати	· 1490–1596.
Хојсала царство	1040–1346.
Виџајанагарско царство	1336–1565.
Могулско царство	1526–1707.
Марата царство	1674–1818.
Колонијална Индија	1757–1947.
Подела Индије	1947–
Историје држава Република Индија · Пакистан · Бангладеш Шри Ланка · Непал · Бутан · Малдиви
Регионалне историје Пенџаб · Јужна Индија · Тамил Наду · Бенгал · Асам Пакистански региони · Синд · Тибет

Таџ Махал у Агри је најпознатији споменик Индије

Према консензусу у модерној генетици, анатомски модерни људи први пут су стигли на Индијски потконтинент из Африке пре између 73 000 и 55 000 година.^[1] Међутим, најранији познати људски остаци у Јужној Азији датирају од пре 30 000 година. Насељени живот, који укључује прелазак са прикупљана храна на пољопривреду и сточарство, започео је у Јужној Азији око 7000. п. н. е. На месту Мергар, Белуџистан у Пакистану, може се документовати присуство припитомљавања пшенице и јечма, брзо праћено доместикацијом коза, оваца и говеда.^[2] До 4.500. п. н. е., насељени живот је био шири распрострањен,^[2] и почео је постепено да еволуира у Цивилизацију долине Инда, рану цивилизацију Старог света, што се одвијало истовремено са Древним Египтом и Месопотамијом. Ова цивилизација је процветала између 2.500. п. н. е. и 1.900. п. н. е. у данашњем Пакистану и северозападној Индији, а била је позната по урбанистичком планирању, кућама од печених опека, сложеној дренажи и снабдевању водом.^[3]

Око 1500. п. н. е, аријевска племена су се из централне Азије преселила у Индију и преузела доминацију, отпочевши ведски период историје. Друштвена организација по први пут достиже ниво државе; постепено, ствара се мрежа аријевских краљевина, а друштвено раслојавање доводи до утемељења кастинског система карактеристичног за читаву индијску историју. Од 6. века п. н. е, мисаони развоји доводе до настанка будизма и ђаинизма, њиховог процвата и издвајања из хиндуизма као одвојених верских покрета. У 5. веку п. н. е, са центром у Магади, у Индији стварају се прве царевине, међу којима је најпознатија и најуспешнија Династија Маурја.

Након пада Маурја, Индија прелази у дуг период политичке фрагментације, али и културне и цивилизацијске повезаности које је бивша царевина својим утицајем проширила. Династија Гупта је доминирала у периоду познатом као „Златно доба Индије“. Наука, уметност, литература, математика, астрономија и филозофија су све доживеле велики напредак под покровитељством ових владара. Тековине индијске цивилизације се у првом миленијуму шире и изван граница савремене Јужне Азије, с кључним и формативним утицајем у Индокини и Југоисточној Азији. Током другог миленијума нове ере, велики делови Индије потпадају под власт муслимана, прво Султаната у Делхију, а касније Могулског царства. Процењује се да је од 1000-1525 убијено 80 милиона Индуса.^{[тражи се извор]}

Европски морепловци и колонисти први пут досежу Индију под командом португалског адмирала Васка да Гаме 1499. године. У наредном вековима Европљани су имали стално присуство, али још увек маргиналан политичан утицај у Индији. Пратећи распад Могулског царства, Британски колонисти користе ситуацију и током 18. века потчињавају читаву Индију својој власти. 1857. године власт директно преузима Британска влада, проглашавајући Индијско царство под својим монархом као сувереном. Француска и Португал су задржале своје мање колонијалне испоставе. Колонијална власт била је репресивна, али својим деловањем инструментална у стварању индијског национализма и тежње за уједињену и независну индијску републику. После дуге борбе за независност, под вођством Махатме Гандија, Џавахарлал Нехруа, и других, Индија је 1947. године постала независна држава.