Кара Којунлу

Кара Којунлу (тур. ,перс. ; перс. ), познати и као Туркмени Црног Овна, били су муслиманска монархија Турака Огуза,^[7][8][9] која је у периоду од 1374. до 1468. владала територијом данашњег Азербејџана, Грузије, Јерменије, северозападног Ирана, источне Турске и североисточног Ирака.^{[10][11][12][13]}

Кара Којунлу Турци Црног Овна
Туркмени Црног Овна у периоду највеће моћи (1407-1468).
Географија
Континент		Азија
Регија		Блиски исток
Земља		Азербејџан, Грузија, Јерменија, Иран, Турска, Ирак
Главни град		Еркис (летњи пашњаци)[1] Мосул (зимски пашњаци)[1] Табриѕ
Друштво
Службени језик		турски (неслужбено су кориштени азербејџански[2] (поезија)[3][3], персијски[4] (поезија)[3], и арапски[5])
Религија		ислам
Политика
Облик државе		монархија
Историја
— Оснивање		1374.
— Укидање		1468.
Географске и друге карактеристике
Валута		акча[6] танка[6]
Земље претходнице и наследнице
Претходнице:		Наследнице:
	Селџучко царство	Ак Којунлу

Историја

Прва држава Туркмена Црног Овна био је Херат у данашњем Авганистану.^[14] Од 1375. били су вазали султана у Багдаду, од којих се отцепио Кара Јусуф (1388-1420) завладавши Мосулом и Табризом. Покорио их је Тамерлан 1400, али је Кара Јусуф избегао у Египат и уз помоћ Мамелука повратио Табриз око 1406, а 1410. заузео је Багдад. После његове смрти (1420), држава је постепено опадала због унутрашњих сукоба и побуна у Јерменији. Јахан Шах (1438-67) привремено је обновио државу Црног Овна, али је катастрофално поражен у рату са Узун Хасаном од Ак Којунлуа, који је 1468. припојио Кара Којунлу.^[15]

Порекло

Владајућа породица је потицала из племена Јива турака Огуза, тачније, Бахарла,^[16] који су до четрнаестог века поседовали територије северно од језера Ван и Мосула у горњој Месопотамији.^[17] Племена која су чинила Кара Којунлу поред Бахарлуа била су Садлу, Караманлу, Алпаут, Дукарлу, Џагирлу, Хаџилу, Агачери.^[18] Према Фаруку Сумеру, племе Кара Којунлу је несумњиво било подплемене (оба) Огуза, а тврдња Минорског да је ово подплеме припадало Јивама је вероватно тачна.^[19]

Духарлу Туркмени, огранак Кара Којунлуа, први пут се појавио у Хроници Михајла Панаретоса. Претпоставља се да је племе Духарлу дошло у Анадолију из централне Азије током монголских инвазија, о чему сведочи легендарна традиција Кара Којунлуа.^[20]

Успон

Године 1400, Тимуридско царство под Тимуром је поразило Кара Којунлу, а Кара Јусуф је побегао у Египат, тражећи уточиште код Мамелучког султаната. Кара Јусуфа је дочекао шеик Махмуд, наваб Дамаска. Недуго затим у Дамаск је дошао и џалаиридски султан Ахмад Џалајир. Не желећи да погорша односе са Тимуром, ан-Насир Фараџ је пристао да ухапси Кара Јусуфа и Ахмада Џалајира и да их изручи. Заједно у затвору, двојица лидера су обновила своје пријатељство, постигвши договор да Ахмад Џалајир задржи Багдад, а Кара Јусуф Азербејџан. Ахмад је такође усвојио Кара Јусуфовог сина Пирбудага. Када је Тимур умро 1405. године, ан-Насир Фараџ их је обојицу пустио. Међутим, према Фаруку Сумеру, они су пуштени на слободу по наређењу побуњеног валија из Дамаска, Шејха Махмуда.^{[21][22][23][24]}

Религија

Према Р. Квиринг-Зоче у Енциклопедија Ираника:

Аргумент да је постојао јасан контраст између сунизма Ак Којунла и шиизма Кара Којунла и Сафавија почива углавном на каснијим сафавидским изворима и мора се сматрати двојбеним.^[25]

К. Е. Босворт у делу Нове исламске династије наводи:

Што се тиче верских припадности Кара Којунла, иако су неки од каснијих чланова породице имали шиитска имена и повремено су постојали шиитски натписи на кованицама, нема снажних доказа за дефинитивне шиитске симпатије међу многим Туркменским елементима тог времена.^[26]

Галерија

• 
  Еривански торањ, 1838
• 
  Гробље у Аргаванду, фрагмент на арапском
• 
  Гробље у Аргаванду, фрагмент на арапском