Киренајка

Киренајка или Киренаика (грч. , арап. []) је источна обална регија Либије и бивша провинција или држава Либије (уз Триполитанију и Фезан) у административном систему од пре 1970-их. Оно што је у старом систему била провинција Киренајка је данас подељено у неколико Сха'бијата. Киренајка је у прошлости, тј. у доба Краљевине и италијанске власти, садржавала и јужно залеђе, односно цели источни део земље. Либијски грађански рат 2011. почео је у Киренајки, која је у великој мери била под контролом Националног прелазног савета (са седиштем у Бенгазију) током већег дела рата.^[1] Године 2012. тело познато као Прелазни савет Киренајке једнострано је прогласило Киренајку аутономном регијом Либије.^[2][3]

Киренаика у северној Африци

Године 2006. у Киренаици је живело 1.613.749 становника или 29% становништва Либије.

Назив Киренаика долази од Кирене, древне грчке колоније око које се развила регија, док арапско име Барка долази од Барце а можда и од Барнека или Беренице, древних назива за Бенгази, који је у модерном добу постао главни град регија. Куфра, важна оаза за пут преко Сахаре, налази се у јужном пустињском подручју Киренаике.

Историја

Бербери су били најраније забележени становници Киренајке.^[4] Киренајку су колонизовали Грци почевши од седмог века пре нове ере. Прва и најважнија колонија била је Кирена, коју су око 631. пре Христа основали колонисти са грчког острва Тера, које су напустили због велике глади.^[5] Њихов командант Аристотелес узео је либијско име Батос.^[6] Регион је производио јечам, пшеницу, маслиново уље, вино, смокве, јабуке, вуну, овце, говеда и силфијум, биљку која је расла само у Киренајки и сматрана је лековитим леком и афродизијаком.^[7]

Кирена је постала један од највећих интелектуалних и уметничких центара грчког света, познат по својој медицинској школи, академијама и архитектури, која је укључивала неке од најбољих примера хеленистичког стила. Школу мислилаца који су излагали доктрину моралне ведрине која је срећу дефинисала као збир људских задовољстава, основао је Аристип из Кирене.^[8] Други значајни староседеоци Кирене били су песник Калимах и математичари Теодор из Сирене и Ератостен.^[7] Године 525. пре нове ере, након освајања Египта, ахеменидска (персијска) војска Камбиза II заузела је Пентаполис и успоставила сатрапију (ахеменидска персијска провинција) над деловима региона за отприлике наредна два века. Персијанце је пратио Александар Велики 332. пре Христа, након што је заузео Египат.^[7] Према једном предању, Марко Јеванђелиста је рођен у Пентаполис, и касније се вратио; из Пентаполиса се упутио у Александрију.^[9]

Киренајку су освојили муслимански Арапи под командом Амра ибн ал-Аса током мандата другог халифе, Омара, око 642,^[10] и постао познат као Барка по главном граду провинције, древном граду Барце.^[11]

Средином 11. века, неколико арапских племена, укључујући конфедерацију бедуина Бану Хилал, опустошило је северноафричку обалу под контролом Зирида. Инвазија је допринела опадању лучких градова и поморске трговине.^[12] До 200.000 хилалијанских породица мигрирало је у Киренајку из Египта. Као резултат сеобе арапских племена, Киренајка је постала арапскија од било ког места у арапском свету осим унутрашњости Арабије.^[13] Ајубидски емир Каракуш је умарширао у Магреб и преузео контролу над Киренајком по наређењу Саладина који је желео да користи покрајину као пољопривредну базу.^[14] Мамелуци наизглед нису били у стању да изврше било какву значајнију контролу и морали су да се удруже са Бедуинима како би посредно прихватили њихову власт уз плаћање пореза. Османско царство је касније полагало право на власт над Киренајком на основу мамелучке тврдње о суверенитету кроз савез са племенима. Киренајка је била потчињена Османлијској Либији.^[15] Године 1879. Киренајка је постала вилајет Османског царства.^[16] до италијанске инвазије.^[17] Италијани су окупирали Киренајку током италијанско-турског рата 1911. и прогласили је италијанским протекторатом 15. октобра 1912. У Киренајки су током Другог светског рата вођене тешке борбе против италијанске војске и нацистичког немачког Афричког корпуса. Крајем 1942. године, савезничке снаге су ослободиле Киренајку од окупације Осовине, а Уједињено Краљевство је управљало већим делом Либије до 1951. године, када је Краљевина Либија успостављена и добила независност.^[18]