Лојзе Долинар

Лојзе Долинар (Љубљана, 19. април 1893. — Ичићи код Опатије, 9. септембар 1970) био је југословенски и словеначки вајар.

Лојзе Долинар
Лојзе Долинар 1930. године
Датум рођења	(1893-04-19)19. април 1893.
Место рођења	Љубљана, Аустроугарска монархија
Датум смрти	9. септембар 1970.(1970-09-09) (77 год.)
Место смрти	Ичићи, код Опатије, СФР Југославија

Биографија

Рођен је 19. априла 1893. године у Љубљани. Завршио је кипарство на Уметничко-занатској школи у Љубљани, а студије је наставио на Академији ликовних уметности у Бечу, Минхену и Прагу. Први пут је излагао 1913. године. Имао је више самосталних изложби у Љубљани и Београду. Излагао је на бројним репрезентативним изложбама југословенске уметности у Паризу, Лондону, Амстердаму, Бриселу, Москви, Лењинграду, Братислави, Прагу, Варшави, Кракову, Будимпешти и осталим градовима.

Био је професор на Академији ликовних уметности у Београду од 1949. до 1959. године, а изабран је и за члана Словенске академије знаности и уметности у Љубљани. Уз вајарство бавио се и графиком.

Учествовао је 1957. на изложби савремене српске скулптуре, Галерија УЛУС-а, Београд.^[1]

Радио је скулптуре у камену на згради српских железница у Немањиној, споменику културе Републике Србије.^[2]

Умро је 9. септембра 1970. године у Ичићима код Опатије.

Стваралаштво

Нека његова дела су:

• Споменик краљу Петру I, Љубљана, срушен после Другог светског рата
• Споменик Блаженопочившем Краљу Александру Ујединитељу, 1940, Љубљана^[3]
• Споменик народноослободилачкој борби (1952-1953), Пријепоље
• Споменик отпора и страдања (1946-1955), Краљево
• Споменик револуцији“ (1959-1961), Крањ
• Спомен-биста Ламартину на Врачару

  

  Споменик отпора и победе, Краљево