Мадрас (провинција)

Провинција Мадрас (енгл. , дословноː Мадраско председништво), бивши колонијални посед Британске источноиндијске компаније у југоисточној Индији, са престоницом у Мадрасу. После 1858. постала је провинција Британске Индије.

Провинција Мадрас.

Историја

Енглеска колонија у Мадрасу

Мадрас се развио од малог рибарског села Мадраспатама или Ченапатанама на источној обали јужне Индије изградњом енглеске Тврђаве Светог Ђорђа (енгл. ) 1639. године, која је постала административни центар енглеске Источноиндијске компаније. У колонијалном рату Велике Британије, Шпаније и Француске, Мадрас је 1746. заузео с мора француски адмирал Бертран-Франсоа Ла Бурдоне (). Миром у Ахену 1748. враћен је Великој Британији.^[1]

Територијално ширење

Енглеска трговачка постаја у Мадрасу основана је 1640. године. Стање у Могулском царству под слабим Аурангзебовим (1658-1707) наследницима пружило је Британској источноиндијској компанији услове за стварање трговинских монопола и територијално ширење. Године 1715. Компанија је успела да од султана у Делхију добије ферман којим јој се даје слобода трговине на целој територији Могулског царства. До средине 18. века британска политика у Индији сводила се на борбу за обезбеђење слободне трговине индијском робом, али је тада прерасла у борбу за стварање колонијалних поседа. Британци су номинално признавали падишаха у Делхију као једину легалну власт у Индији, али су у пракси имали пуну слободу деловања. Тако су власти Источноиндијске компаније средином 18. века почеле да формирају своју приватну војску, Бенгалску, Мадраску и Бомбајску армију, састављене од индијских најамника (сепоја) под командом британских официра, наоружаних, опремљених и обучених на европски начин. Године 1754. у Индију су први пут стигле и британске краљевске трупе. Уз њихову помоћ, приватна војска Компаније је 1757. битком код Плесија потчинила кнежевину Бенгал, а битком код Бексара 1764. осигурана је британска власт над Бихаром и Орисом. До 1784. снаге све три армије нарасле су на 13 пукова совара и 64 пука сепоја, уз 3 европска пешадијски пука. Под таквим војним притиском врховну власт Компаније признали су карнатски наваб (1787) и низам од Хајдерабада (1790). Последњи озбиљни непријатељи Компаније били су мајсорски султани на југу и Маратско царство на северу, који су савладани у англо-мисорским ратовима (1767-1799) и маратским ратовима (1798-1818).^[2]

Председништва Индије

Тако је већ 1818. читава Индија изузев Панџаба била под директном или индиректном влашћу Компаније. Освојене области организоване су у три провинције или председништва (Бомбај, Мадрас и Бенгал), уз које је Компанија контролисала још око 600 вазалних кнежевина које су плаћале годишњи данак.^[2]