Млетачка Далмација

Млетачка Далмација (лат. ) била је дио Далмације који се током средњовјековног и раног нововјековног периода налазио под влашћу Млетачке републике. Првобитни покушаји ширења млетачког утицаја у раном раздобљу од 10. до 12. вијека довели су до првих привремених тековина на далматинским просторима, али прва трајна консолидација млетачке власти над појединим приморским градовима и острвима наступила је тек у периоду од почетка 13. до средине 14. вијека. Иако су Задарским миром (1358) изгубили све далматинске посједе, Млечани су почетком 15. вијека обновили своје позиције, након чега се Млетачка Далмација рзвијала у континуитету све до краја 18. вијека.^[1][2]

Млетачка Далмација Dalmatia Veneta
1409.—1797.
Положај млетачке Далмације у односу на матично подручје Млетачке републике
Главни град	Задар
Регија	Југоисточна Европа
Земља	Млетачка република
Догађаји
Статус	Бивша покрајина
Владавина
• Облик	покрајина
Историја
• Успостављено	1409.
• Укинуто	1797.
Претходник Следбеник Краљевина Угарска Хабзбуршка монархија

Географија

Млетачки поседи у Истри, Далмацији и Зети у позном средњем веку

Постепено ширење млетачке Далмације у раном новом веку

Млетачка република је имала посједа на Балканском полуострву и источном Средоземљу, као што је Млетачка Албанија у Јадранском мору и Млетачка Јонска острва у западној Грчкој. Посједи у Далмацији су се простирали од Истре до данашњег Црногорском приморја: сва далматинска острва и копнене територије од централног Велебита до сјеверних граница Дубровачке републике. Пожаревачким миром из 1718. године Млетачка је по посљедњи пут увећала своје посједе у Далмацији: направљени су мали помаци, узимајући област Сиња, Имотског и Вргорца у Далматинском залеђу.^[3]

Историја

Средњи вијек

У вријеме слабљења византијске теме Далмације током 10. и 11. вијека, Млечани су настојали да искористе своје економске и културне везе са сјевернодалматинским острвима и приморским градовима (Црес, Крк, Раб, Лошињ, Осор, Задар, Трогир, Сплит), који су у то вријеме још увијек били настањени првенствено романским становништвом.^[4][5]

Почевши са дуждом Пјетром Орсеолом, који је владао од 991. године, млетачка политика према источним обалама Јадранског мора почела је да поприма експанзионистички карактер. У то вријеме, трговина са Византијским царством била је регулисана повољним уговором (Златна була), склопљеним са царем Василијем . Царским указом млетачки трговци били су ослобођени пореза, који су плаћали други странци али и сами Византинци. Године 1000. експедиција млетачких бродова у приобалним дијеловима Истре и Далмације обезбједила је млетачку врховну власт у том подручју, а борбе су вођене и са Неретљанима, приморским српским племеном које се бавило пиратством. Том приликом дужд Орсеоло се прогласио и „дуждом Далмације」, што је означило почетак млетачког колонијалног ширења. Он је такође био одговоран за успостављање славне церемоније зване „Вјеначање мора」. У том тренутку Млетачка република је имала чврсту контролу над Јадранским морем, која је додатно ојачана каснијим експедицијама Пјетровог сина Отона 1017. године.

Стварање млетачког прекоморског царства почело је са освајањем примоских области сјеверне Далмације и достигло је свој највећи обим након Четвртом крсташког рата 1204. године, када је млетачку власт признао и Дубровник (1205).^[6]

Задарским миром из 1358. године, Млечани су изгубили све далматинске посједе у корист Краљевине Угарске, а тада се млетачке врховне власти ослободила и Дубровачка република, која је склапањем Вишеградског уговора признала врховну власт угарске круне, сматрајући се саставним дијелом угарске Краљевине Далмације (лат. ), али не и Хрватске.^[7][8]

Већ крајем 14. и почетком 15. вијека, Млечани су стекли нова упоришта на јужном Јадрану, у областима од Драча до Скадра. Током двадесетогишњиг династичког рата између угарског краља Жигмунда Луксембуршког и претендента на угарску круну Ладислава Напуљског, Млечани су 1409. године успели да од пораженог противкраља Ладислава откупе „права」 на Далмацију, за суму од 100.000 дуката, али стварну контролу над сјевернодалматинским острвима и градовима Млечани су поново почели да успостављају тек након 1420. године.

Током прве половине 15. вијека, за вријеме Првог скадарског рата, Другог скадарског рата и потоњих сукоба са Српском деспотовином, под млетачки власт су потпали и јужнодалматински градови у приморским областима Зете (Котор, Будва, Бар, Улцињ), али тај простор је накнадно укључен у састав Млетачке Албаније.^[9]

Млетачко-турски ратови у Далмацији

Главни чланак: Млетачко-турски ратови

У периоду од 15. до 18. века, на далматинским је просторима вођено неколико млетачко-турских ратова. Продори османских снага до млетачких поседа у Далмацији вршени су већ током млетачко-турског рата (1463-1479), а знатно су интензивирани током наредног млетачко-турског рата (1499-1503). Млетачки поседи у Далмацији поново су пострадали за време Клишког рата (1537-1540), а османска власт се током наредног млетачко-турског рата (1570-1573) проширила до самих зидина млетачких градова у опустошеној Далмацији.^[10]

До преокрета је дошло тек током Кандијског рата (1645-1669), када су млетачке снаге успеле да ослободе део далматинског залеђа (итал. / стара стечевина). Потом је за време Првог морејског рата (1684-1699) уследило још значајније проширење млетачке Далмације према унутрашњости (итал. / нова стечевина), а коначна млетачко-турска граница у Далмацији утврђена је након Другог морејског рата (1714-1718), када је дошло до додатног млетачког проширења (итал. / најновија стечевина). Такво стање је остало све до краја млетачке власти у Далмацији (1797).^[11][12]

Пад Млетачке Далмације

Током пролећа 1797. године, дошло је до наглог погоршања међународног положаја Млетачке републике. Склапањем Леобенског уговора (18. април) између Француске републике и Хабзбуршке монархије започет је процес постепеног комадања млетачког државног подручја. Уговор је садржао одредбе о будућој промени статуса Млетачке Далмације, која је обећана Хабзбуршкој монархији. Искористивши политичке немире у Венецији, бечки двор је већ током лета 1797. године извршио војно запоседање Млетачке Далмације, а ново стање је озваничено Кампоформијским миром (17. октобар 1797. године), чиме је окончано вишевековно млетачко присуство на источној обали Јадрана.^[13][14][15]

Становништво

Пошто су се границе млетачких поседа на источним обалама Јадрана често мењале, упоредо са тим променама мењала се и демографска структура становништва у опсегу млетачке Далмације. У самим приморским градовима и на острвима, односно на територијама које су најдуже биле у саставу ове млетачке покрајине, живело је старо романско становништво (далматински Романи), док се удео словенског становништва (хрватског и српског) временом повећавао путем миграција из суседних области у залеђу. Старо романско становништво је говорило специфичним далматороманским језиком, док су млетачки службеници употребљавали венетску варијанту италијанског језика. Званичан језик управе је поред италијанског био и латински. Словенско становништво млетачке Далмације говорило је чакавским и српским језиком.^[16]

За словенско становништво које је живело у руралним заједницима у далматинском залеђу употребљаван је и назив Морлаци. У верском погледу, становништво млетачке Далмације је највећим делом било римокатоличке вероисповести (далматински Романи, Венецијанци, Хрвати, Срби католици), док је мањи део припадао православном хришћанству (православни Срби и Грци). Млетачке државне и покрајинске власти су се дуго противиле признавању верских слобода својим православним поданицима, који су се опирали покатоличавању, тако да је верско питање у млетачкој Далмацији дуго остало нерешено.^[11]

Види још

• Срби у Далмацији
• Млетачка Албанија
• Илирске провинције