Никола Симић
српски позоришни, телевизијски и филмски глумац From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Никола Симић (Београд, 18. мај 1934 — Београд, 9. новембар 2014) био је српски и југословенски глумац.
Remove ads
Биографија
Рођен је у пекарској породици.[1]
Након основне школе, завршио је Пету београдску гимназију. У гимназији је глумио у Драмској секцији, а 1958. дипломирао глуму на Академији за позоришну уметност у Београду, на класи са Радом Ђуричин, Ружицом Сокић и Батом Живојиновићем.
Брат је глумца Славка Симића. Женио се више пута, није имао деце.[2]
Позориште
Прву улогу игра већ као студент (1957) у Југословенском драмском позоришту (ЈДП), чији је стални члан од 1959.[3] до 1998. године. У том позоришту остварио је бројне запажене улоге у представама као што су: Ревизор, Псећи валцер, Велика ауто трка, Чекајући Годоа, Пуњене тиквице, Скакавци. Од 1971. је играо у представи Буба у уху, са којом је 7. јуна 2011. прославио јубилеј 40 година играња.[4] Представа је ушла у Гинисову књигу рекорда. И то са обе улоге које тумачи: и као имућни Шандебизе и као хотелски слуга Пош. Највећи део позоришне каријере остварио је у матичном Југословенском драмском, док је повремено гостовао на сцени Атељеа 212, Театра поезије, Позоришта на Теразијама, Позоришта "Славија", Вечерње сцене "Радовић", Крушевачког позоришта и др. Остварио је више од 80 позоришних улога.
Филм, телевизија и радио
На филму је дебитовао 1957. године кратком појавом у остварењу Суботом увече Владимира Погачића. Посебну пажњу привлачи првом главном филмском улогом, партизана Чавке у Погачићевом остварењу Сам 1959. године. За трагикомичну улогу "фолксдојчера" Лексија у потресној драми Хитлер из нашег сокака 1975. године осваја Гран при "Ћеле кула" на Филмским сусретима у Нишу и Сребрну арену на Филмском фестивалу у Пули. У жанру филмске комедије посебно се прославио улогом Димитрија Пантића у филмском серијалу Тесна кожа (1982—1991), а остаће запамћен и као Светислав Бркић, који имперсонира диригента Херберта фон Карајана, из филмова Друга Жикина династија и Сулуде године. Друге важне улоге су биле у филмовима Давитељ против давитеља, где је играо инспектора Огњена Страхињића, који мора да разреши случај давитеља чије су жртве жене које не воле каранфиле, потом Мољац, Нема проблема, Довиђења у Чикагу и Лајање на звезде. Познат је и по улози симпатичног декице у филму Бели лавови. Улога у Давитељу донела му је и једно инострано признање, Награду за најбољег глумца на фестивалу хорор филма у Мадриду. Остварио је улоге у 50 дугометражних филмова.
На телевизији наступа још од раних 60-их, у бројним ТВ-драмама, ТВ-серијама, забавним и квиз програмима. Широку популарност је стекао улогама у серијама које је написао Синиша Павић, као што су Срећни људи (1993—1996), Породично благо (1998—2002), Стижу долари (2004—2006) и серијама Агенција за СИС (2006—2007) и Љубав, навика, паника (2005—2007). Остварио је више од 100 ТВ улога, углавном у продукцији ТВ Београд (данашња РТС), као и у продукцији других ТВ центара.
Посебан сегмент у његовом глумачком стваралаштву представља опус на Радио Београду. Од 1957. до 2013. године остварио је више од 250 улога у радио драмама Драмског програма Радио Београда.[5]
Цртани филмови
Познат је и по томе што је синхронизацијама цртаних филмова на српски „позајмљивао” глас Душку Дугоушку и тада изговорио реченицу „Шефе који ти је враг” једну од најпознатијих реченица из цртаних филмова. Глас је позајмио и Микеланђелу и Секачу у Нинџа корњачама; Мегатрону, Блустрику и Чипу Чејсу у Трансформерсима, Гаргамелу из Штрумпфова, Мики Маусу и Шиљи...
Крај живота
Почетком фебруара 2014. је оперисан у Институту за урологију и нефрологију од рака простате, а почетком јуна због компликација са бешиком.[6][7]
Преминуо је 9. новембра 2014. у Београду, у 80. години живота.[6][8][9] Комеморација поводом смрти доајена српског глумишта одржана је 14. новембра 2014. у Југословенском драмском позоришту на сцени „Љуба Тадић”. Сахрањен је истог дана у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду поред свог брата Славка Симића.[10][11]
Remove ads
Награде
- Гран при „Наиса”, награда за најбољу улогу у филму Хитлер из нашег сокака, на Филмским сусретима у Нишу, 1975. године
- Стеријина награда, за најбоље глумачко остварење, за улогу у представи Дундо Мароје, 1977. године
- Специјална Стеријина награда, за улогу у представи Клара Домбровска, 1968. године
- Статуета Ћуран, за улогу у представи Буба у уху, на Данима комедије у Јагодини, 1972. године
- Статуета Ћуран, за улогу у представи Дундо Мароје, на Данима комедије у Јагодини, 1977. године
- Статуета Ћуран, за улогу у представи Лумуција, на Данима комедије у Јагодини, 1979. године
- Златна арена за најбољу споредну мушку улогу, у филму Хитлер из нашег сокака, на Филмском фестивалу у Пули, 1975. године
- Глумачки пар године „Она и он”, заједно са Секом Саблић, за серију Љубав, навика, паника, на Филмским сусретима у Нишу, 2007. године
- Награда Павле Вуисић за изузетан допринос уметности глуме на домаћем филму, на Филмским сусретима у Нишу, 2005. године
- Златни ћуран за животно дело глумцу комичару — највеће признање позоришног фестивала „Дани комедије” у Јагодини, 2006. године[12]
- Нушићева награда за животно дело глумцу комичару, 1992. године[13]
Remove ads
Филмографија
Remove ads
Референце
Спољашње везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads