Олав Кој

2020—2025.

Током јуниорске каријере возио је за Форте и Вилеброрд вил Воројт, а 2020. је прешао у развојни тим Јумбо—визма којем је то била прва сезона од оснивања. У фебруару је завршио Стер ван Цволе трку на другом мјесту, иза Давида Декера,^[5] а почетком марта је освојио двије трке у Хрватској у четири дана, Трофеј Умаг испред Марка Кумпа^[6] и Пореч трофеј испред Гашшпера Катрашника.^[7] Средином марта је сезона прекинута због пандемије ковида 19, а након што је настављена освојио је Гран при Крањ испред Филипа Фортина.^[8] Током сезоне је прикључен првом тиму у склопу правила да возачи из развојног тима могу да возе трке у оквиру про серије и континенталних такмичења.^[9] Са првим тимом је возио Чех тур, а у тиму су били још Ларс Бовен, Овен Гелејн и Михел Хесман.^[10] У августу 2020. објављено је да ће током сезоне 2021. прећи у први тим након што проведе први дио сезоне у развојном тиму.^[11] У септембру је возио Сетимана интернационале ди Копи и Бартали, гдје је побиједио на првој етапи у спринту испред Итана Хејтера и Фила Баухауса,^[12] Средином мјесеца возио је за Холандију трку Орлеон гран при, гдје је Холандија побиједила на екипном хронометру на првој етапи, а Кој је побиједио у спринту на другој и освојио је трку са истим временом као сувозачи Ник ван Дајке, Дан Холе и Стајн Дамен.^[13]

Године 2021. након што је почео сезону у развојном тиму, у марту је прешао у први тим Јумбо—визме, поставши тако први тинејџер који је добио уговор са тимом на пуну сезону од њиховог оснивања.^[14] На Тур де Хонгри трци последњу етапу је завршио на другом мјесту, иза Едварда Тунса,^[15] након чега је трећу етапу на Тур де Полоњеу завршио на другом мјесту, иза Фернанда Гавирије.^[16] Дана 24. септембра возио је друмску трку на Свјетском првенству за возаче до 23 године, коју је завршио на трећем мјесту, изгубивши од Бинијама Гирмаја у спринту групе која је дошла на циљ двије секунде иза Филипа Барончинија.^[17] Крајем септембра и почетком октобра возио је Кро рејс, гдје је на другој етапи побиједио у спринту испред Итамара Ејнхорна и Кејдена Гроувса, чиме је остварио прву побједу у каријери.^[18] На четвртој етапи је поново побиједио испред Гроувса^[19] и освојио је класификацију по поенима.^[20] Дана 7. октобра возио је Гран Пијемонте, који је завршио на трећем мјесту, иза Метјуа Валса и Ђакома Ницола.^[21] Године 2022. освојио је трку Сиркит сајклисте Сарт, уз двије етапне побједе и освојену класификацију за најбољег младог возача,^[22] након чега је освојио ЗЛМ тур, уз три етапне побједе и освојене класификације по поенима и за најбољег младог возача.^[23]^[24] На Тур де Полоње трци побиједио је на првој етапи испред Баухауса и Јордија Меуса,^[25] а затим је на Денмарк рунт трци остварио двије етапне побједе.^[26] У финишу сезоне освојио је Спаркасен минстерланд Ђиро, побиједивши у спринту испред Јаспера Филипсена и Макса Валшајда.^[27] У сезони је остварио укупно 12 побједа, што је било највише у тиму.^[23] Године 2023. на Париз—Ници је побиједио у спринту на петој етапи испред Мадса Педерсена и Тима Мерлијеа, чиме је остварио прву побједу у сезони.^[28] У мају је остварио двије етапне побједе на трци Кватре журс де Данкерк и освојио је класификацију по поенима,^[29] а затим је на ЗЛМ туру побиједио на последњој, четвртој етапи испред Сема Велсфорда и освојио је трку другу годину заредом, 13 секунди испред Велсфорда, уз освојене класификације по поенима и за најбољег младог возача.^[30] Првенство Холандије у друмској вожњи завршио је на другом мјесту, 36 секунди иза Дилана ван Барлеа, а три секунде испред Метјуа ван дер Пула.^[31] На Тур де Полоњеу остварио је побједу на четвртој етапи испред Марајна ван ден Берга,^[32] након чега је у септембру возио Тур оф Бритејн трку, гдје му је Ваут ван Арт био лид-аут возач и остварио је четири побједе на прве четири етапе, поставши трећи возач у историји који је остварио четири побједе на једном издању трку послије Едвалда Босон Хагена и Ван Арта, као и други који је све четири побједеостварио заредом, послије Босон Хагена 2009. а први који је побиједио на прве четири етапе.^[33]^[34] На преостале четири етапе није остварио побједу, али је сачувао предност у класификацији по поенима и освојио је 14 поена испред Денија ван Попела.^[35] На Европском првенству у друмској вожњи, Кристоф Лапорт је напао на 12 до циља и стекао је 15 секунди предности. У групи иза су радили Ван Арт, Кој и Арно де Ли, који су смањили заостатак, након чега је Ван Арт напао у финишу, што је пратио Кој. Скоро су стигли до Лапорта, који је успио да побиједи, док је у спринту Кој завршио иза Ван Арта и освојио је бронзану медаљу.^[36] У октобру је возио Тур оф Гуангси, гдје је остварио двије етапне побједе, а његов сувозач Милан Вадер је освојио трку.^[37]

Године 2024. на почетку сезоне освојио је Класика де Алмерија трку, испред Матеа Москетија и Матеа Трентина,^[38] након чега је на УАЕ туру побиједио на петој етапи испред Мерлијеа и Велсфорда.^[39] На Париз—Ници је побиједио на првој етапи испред Педерсена и Лоренса Пичија,^[40] а затим и на петој етапи испред Педерсена и Паскала Акермана.^[41] Дана 16. марта возио је Милано—Санремо, који је завршио на 14 мјесту, у групи која је дошла на циљ 35 секунди иза прве групе од 12 возача и којој је Филипсен побиједио.^[42] Недељу дана касније возио је Гент—Вевелгем, који је завршио на шестом мјесту, у групи која је дошла на циљ 16 секунди иза Педерсена и Ван дер Пула. У мају је возио своју прву гранд тур трку — Ђиро д』Италију, гдје је био један од највећих фаворита за освајање класификације по поенима, поред Џонатана Милана.^[43] На деветој етапи побиједио је у спринту испред Милана и Хуана Себастијана Молана, чиме је остварио прву побједу на гранд тур тркама,^[44] али је морао да напусти трку прије почетка десете етапе због болести.^[45] Првенство Холандије у друмској вожњи завршио је на другом мјесту у спринту, иза Дилана Груневегена,^[46] а затим је остварио двије етапне побједе на Тур де Полоњеу.^[47] Дана 8. септембра возио је Бемер сајкласик, гдје је побиједио испред Милана и Гирмаја, чиме је освојио прву ворлд тур трку.^[48] Недељу дана касније возио је друмску трку на Европском првенству, гдје је освојио сребрну медаљу, завршивши на другом мјесту у спринту, иза Мерлијеа.^[49] Сезону је завршио на Алфасун гојксе пајл трци, коју је завршио на трећем мјесту, иза Мерлијеа и Меуса.^[50] Сезону 2025. почео је на Тур оф Оман трци, гдје је побиједио на првој етапи испред Павела Битнера,^[51] а затим на четвртој испред Ницола и Орлуиса Аулара.^[52] На Тирено—Адријатику побиједио је на четвртој етапи испред Рика Плојмерса и Ван дер Пула,^[53] након чега је возио Милано—Санремо, који је завршио на осмом мјесту, у групи која је дошла на циљ 43 секунде иза Ван дер Пула, Филипа Гане и Тадеја Погачара.^[54] У мају је возио Ђиро д』Италију, гдје је четврту етапу завршио на другом мјесту, иза Каспера ван Удена,^[55] а затим је на етапи 12 побиједио испред Ван Удена и Бена Тарнера након што су га Едоардо Афини и Ван Арт предводили до циља.^[56] На последњој, етапи 21, воженој у Риму, побиједио је испред Гроувса и Москетија чиме је остварио другу побједу на трци, а његов сувозач Сајмон Јејтс је освојио трку.^[57] Првенство Холандије у друмској вожњи завршио је на другом мјесту, иза Ван Попела,^[58] а затим је побиједио на првој етапи на Тур де Полоњеу испред Пола Мањијеа^[59] и на другој етапи на Реневи туру. испред Битнера.^[60] Дана 31. августа возио је Бретање класик, који је завршио на трећем мјесту у спринту, иза Де Лија и Емилјена Женијеа.^[61] Три дана касније стартовао је Тур оф Бритејн, гдје је остварио три етапне побједе и освојио је класификацију по поенима,^[62]^[63] након чега је крајем септембра освојио Гран при д』Исберг класик испред сувозача Метјуа Бренана који га је спроводио за спринт а затим и сам наставио да спринта до циља.^[64]

2026—

У септембру 2025. потписао је уговор са тимом Декатлон КМА КГМ од сезоне 2026.^[65]

Каријера

2020—2025.

2026—

Референце

Спољашње везе

Wikiwand - on