Милано—Санремо 2025.

From Wikipedia, the free encyclopedia

Милано—Санремо 2025.
Remove ads

Милано—Санремо 2025. било је 116. издање једнодневне бициклистичке трке, једне од монументалних класика — Милано—Санрема, која је одржана 22. мартз у Италији, као осма трка у оквиру ворлд тура 2025.[1]

Укратко Трка 8. од 36. у ворлд туру ., Информације о трци ...

Укупна дужине износила је 289 . Старт је био у Павији, вожено је углавном по равном терену са неколико успона, док су у финишу вожени успони Чипреса и Пођо ди Санремо, чији врх је био на 5,6 до циља, одакле је вожено на спусту и по равном до циља.

Бранилац титуле је био Јаспер Филипсен, док су највећи фаворити били Метју ван дер Пул и Тадеј Погачар, а поред њих други фаворити су били Филипсен, Мадс Педерсен, Џонатан Милан, Том Пидкок, Филипо Гана и Мајкл Метјуз.[2]

Погачар је напао на 25 до циља, на успону Чипреса, што су пратили само Ван дер Пул и Гана и јаким темпом су њих тројица срушили рекорд успона за 20 секунди. Погачар је нападао до врха успона Чипреса, а затим и на Пођо ди Санрему, што је Ван дер Пул пратио, а Гана је отпао али их је достигао на спусту у последњем километру. Ван дер Пул је почео први да спринта и побиједио је испред Гане и Погачара, освојивши трку по други пут.[3][4]

Remove ads

Тимови

На трци је учествовало 25 тимова, са по седам возача.[5] Свих 18 ворлд тур тимова имало је аутоматску позивницу и били су обавезни да учествују пошто је трка била у ворлд туру прије 2017. године,[6][7] док су два најбоља про тур тима за претходну сезону такође имали аутоматску позивницу за све ворлд тур трке и трећи за све једнодневне ворлд тур трке, али нису били обавезни да учествују.[8] Лото, Израел—премијер тех и Уно—Х мобилити су били најбољи про тур тимови на крају сезоне 2024. и одлучили су да учествују, док су специјалне позивнице добили ВФ груп—Бардијани—ЦСФ фаизане, Ку 36.5 про сајклинг, Тудор про сајклинг и Солушен тех—Вини фантини.[9]

ворлд тур тимови:[10]

  • Алпесин—декунинк
  • Аркеа—бб хотелс
  • Бахреин—викторијус
  • Визма—лејз а бајк
  • Групама—ФДЈ
  • Декатлон АГ2Р ла мондијал
  • ЕФ едукејшон—изипост
  • Инеос гренадирс
  • Интермарше—ванти
  • Кофидис
  • Лидл—трек
  • Мовистар
  • Пикник постнл
  • Ред бул—Бора–ханзго
  • Судал—Квик-степ
  • УАЕ тим емирејтс ХРГ
  • ХДС Астана
  • Џејко—алула

про тур тимови:[10]

  • ВФ груп—Бардијани—ЦСФ фаизане
  • Израел—премијер тех
  • Ку 36.5 про сајклинг
  • Лото
  • Солушен тех—Вини фантини
  • Тудор про сајклинг
  • Уно—Х мобилити
Remove ads

Новчане награде и бодови

Новчане награде

Укупан новчани фонд је износио 50.000 евра и додјељивао се за првих 20 возача.[11] Побједник је добио 20.000 евра, другопласирани 10.000, а трећепласирани 5.000 евра.[12]

Више информација Поз. ...

Бодови

Бодове у свјетском рангирању добили су првих 60 возача.[13] Побједник трке је добио 800, другопласирани 640, трећепласирани 520, четвртопласирани 440, а петопласирани 360.[13]

Више информација Поз. ...
Remove ads

Преглед трке

Рута је била слична као за трку 2024. Старт је био у Павији, изван Милана, ишло се углавном по равном, а након првих 230 током којих је вожен само један успон, ишло се у Сан Лоренцо ал Маре гдје су у последњих 50 вожена три кратка успона: Капо Мере, Капо Черва и Капо Берта, који су се завршили на 39 до циља. На 28 до циља вожен је успон Чипреса дуг 5,6 , са просјечним нагибом од 4% и максималним нагибом од 7%.[14] На 9 до циља вожен је успон Пођо ди Санремо укупне дужине 3,7 , са просјечним нагибом од 4% и са максималним нагибом од 8% на километар до врха.[15]

На почетку трке у бијег су отишли Алесандро Вере, Матис ле Бере, Кристијан Сбараљи, Томасо Ненчини, Марк Стјуарт, Мартин Марчелуси, Баптисте Вестрофер и Филипо Туркони који је био најмлађи возач на трци са 19 година.[16] Они су стекли пет минута предности прије него што је група убрзала, а Лоренс Пичи је учествовао у паду са још четири возача на око 50 до циља. До почетка успона Чипреса у бијегу су остала само тројица возача, а Мартин Марчелуси је последњи достигнут након што су Тим Веленс и Хонатан Нарваез почели да раде на челу групе за тим УАЕ, иако су остали само њих двојица испред Погачара због пада на почетку успона.[17]

Погачар је напао на успону Чипреса, на 25 до циља, што су пратили Ван дер Пул, Гана и Ромен Грегоар, који је отпао након што је Погачар поново напао.[18] Због напада и јаког темпа којим су возили, Погачар, Ван дер Пул и Гана су за 20 секунди срушили рекорд на успону Чипреса који су 1996. поставили Габриеле Коломбо и Александер Гонтченков.[19][20] Погачар је наставио да напада на успону Пођо ди Санремо, Ван дер Пул је пратио, док је Гана отпао и возио својим темпом. Ван дер Пул је напао при врху успона, што је Погачар пратио и прешли су успон заједно. Гана их је достигао у последњем километру, Ван дер Пул је почео да спринта на 300 метара до циља и побиједио је испред Гане, док је Погачар завршио на трећем мјесту.[3][21] То је била друга побједа за Ван дер Пула на трци, након што је освојио 2023. чиме је постао први возач послије 17 година и Оскара Фреиреа који је освојио трку два пута, док је тим Алпесин—декунинк постао први тим који је освојио трку три године заредом након тима Молтени у периоду од 1970. до 1972.[22] Главна група, у којој је било 37 возача, дошла је на циљ 43 секунде иза прве тројице, а у спринту је побиједио Мајкл Метјуз испред Кејдена Гроувса.[3]

Након трке, медији су писали о великом узбуђењу у борби између Ван дер Пула, Погачара и Гане, часопис је написао да је то било једно од најпамтљивијих издања трке,[23] док је написао да је то био епски дуел.[17] Погачар је истакао да је разочаран што није побиједио, изјавивши да не мрзи Милано—Санремо, али да једне године мора да прође како треба.[24][25]

Remove ads

Резултати

Трку је стартовало 175 возача, а завршило је 169.[26]

Више информација Позиција, Возач ...
Више информација Нису завршили, — ...
Remove ads

Референце

Литература

Спољашње везе

Loading related searches...

Wikiwand - on

Seamless Wikipedia browsing. On steroids.

Remove ads
Remove ads