Олга Поповић Дедијер

Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Олга Поповић (вишезначна одредница).

Олга Поповић Дедијер (Земун, 3. јул 1914 — Мокро, код Пала, 20. јун 1943) била је лекарка и учесница Народноослободилачке борбе.

Олга Поповић Дедијер
Олга Дедијер
Датум рођења	(1914-07-03)3. јул 1914.
Место рођења	Земун, Аустроугарска
Датум смрти	20. јун 1943.(1943-06-20) (28 год.)
Место смрти	Мокро, код Пала, Краљевина Југославија (дејуре) НДХ (дефакто)
Професија	лекарка
Супружник	Владимир Дедијер
Чин	мајор
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба

Биографија

Рођена је 3. јула 1914. у Земуну. Њен отац Светислав Поповић (1882—1961) био је адвокат, а након Првог светског рата и стварања Краљевине СХС укључио се у политички живот као члан Народне радикалне странке Николе Пашића. У два мнадата био је градоначелник Земуна (1919—1920. и 1930—1931) и такође у два мандата министар — најпре саобраћаја (март–јул 1924), а потом шума и рудника (1934—1935). У браку са лекарком Видом Поповић, имао је поред ћерке Олге, сина Војина Воју.^[1][2]

Заједно са братом, у младости се активно бавила спортом и била један од пионира скијања у Србији. Када је 1929. на Авали одржано прво смучарско такмичење у Србији, победила је у такмичењу на осам километара код жена, а њен брат Војин у такмичењу на 16 километара код мушкараца.^[2] Након завршене гимназије у Земуну, 1933. уписала је студије на Медицинском факултету у Београду. После дипломирања, запослила се у Општој државној болнци у Београду (претеча данашњег Клиничког центра Србије). Била је удата за новинара Владимира Дедијера и с њим 1940. добила ћерку Милицу. Дедијер је био члан тада илегалне Комунистичке партије (КПЈ) и познавао је многе партијске функционере, попут Милована Ђиласа и Едварда Кардеља, као и фенералног секретара КПЈ Јосипа Броза Тита.

Влада и Олга становали су у породичној кући њеног оца у улици Стевана Марковића у Земуну. Како је ово била кућа угледног грађанина и политичара, није била под полицијском сумњом, па је једно време служила као илегални пункт КПЈ, у који су свраћали многи партијски руководиоци, међу којима и Тито, који је Олгиним родитељима представљен као Дедијеров колега „новинар Јовановић「. Непосредно пред почетак рата, Олга је у сарадњи са КПЈ у оквиру акције за одбрану земље, организовала и руководила санитетским курсевима на којима су чланови комунистичке омладине савладавали основна знања из прве помоћи.^[2]

На почетку окупације Југославије, 1941. заједно са супругом боравила је у Земуну, а убрзо након напада Нацистичке Немачке на Совјетски Савез, јуна 1941. прешли су у Београд, код Владине мајке Милице. Дедијер је августа 1941. отишао у партизане, где је био политички комесар Крагујевачког партизанског одреда, а Олга је остала у Београду и радила у Општој државној болници.

Преко Иванке Муачевић Николиш, супруге лекара Гојка Николиша,^[3] одржавала је везу са партијском организацијом, очекујићи да и сама оде у партизане, али је Иванкино хапшење у Крагујевцу, октобра 1941. омело овај план. Како је Иванка била у поодмаклој трудноћи, смештена је у затворско одељење Војне болнице у Београду. Месни комитет КПЈ за Београд добио је задатак да Иванку спаси из болнице, а овај задатак реализовала је Олга, уз помоћ лекара Теодора Тоше Бороцког и Анђелка Анђелковића. Они су успели да придобију главног лекара гинеколога, који је Гестапоу саопштио да ће Иванкин порођај бити тежак и да је мора пребацити на гинеколошко одељење. Сутрадан по Иванкином порођају, 25. јануара 1942. двојица наоружаних илегалаца, ушла су у болницу као посетиоци и извели Иванку и њено дете. Ова акција послужила је касније као инспирација ауторима тв серије Отписани. Након Иванкиног бекства, Олга је два пута привођена на саслушање у Специјалну полицију, а трећи пут је ухапшена. У затвору Управе града београда била је до краја августа 1942, када је замењена за немачке заробљенике.^[2][4]

После доласка у партизане, почетком септембра 1942. најпре је радила у санитетском одсеку Врховног штаба НОВ И ПОЈ, којим је руководио Гојко Николиш, а главна партизанска болнца налазила се тада у ослобођеном Босанском Петровцу.^[5] Када су новембра 1942. формиране прве дивизије НОВЈ, распоређена је на место шефа хирушке екипе Друге пролетерске дивизије.^[6] Заједно са овом дивизијом прошла је кроз тешке борбе у Четвртој непријатељској офанзиви на Неретви, у периоду фебруар-март 1943. године. За време Пете непријатељске офанзиве на Сутјесци, приликом немачког бомбардовања партизанских положаја на Милинкладама 9. јуна 1943. тешко је рањена.^[2][7]

Због озбиљности повреда, хирург Ивица Павлетић морао јој је након пар дана ампутирати десну руку,^[8] али је упркос томе 20. јуна 1943. преминула на Романији, у близини села Мокро, код Пала, где је и сахрањена.^[1][2][9] Непосредно пре погибије, маја 1943. када су у НОВ и ПОЈ уведени први официрски чинови, добила је чин мајора,^[10] а у току 1942. примљена је у чланство КП Југославије.

Указом Председништва Уставотворне скупштине ФНРЈ 19. децембра 1945. постхумно је одликована Орденом заслуга за народ првог реда.

Њено име данас носи Болница за педијатрију „Др Олга Поповић Дедијер「, основана 1949. у улици Мије Ковачевића у Београду, која се од 1967. налази у саставу КБЦ „Звездара「,^[11] као и један хотел на Копаонику, подигнут на месту првог смештајног објекта на тој планини. Захваљујући донацији који је дао Владимир Дедијер, у Никшићу је 1961. изграђен Хируршки павиљон у спомен на Олгу Дедијер, хирурга Четврте пролетерске црногорске ударне бригаде.^[12]