Основни државни закони Руске Империје

From Wikipedia, the free encyclopedia

Remove ads

Основни државни закони Руске Империје (рус. ) били су својеврсни акти уставног карактера у Руској Империји од 1832. до 1917.

Кодификација

Основни државни закони су кодификовани 1832. за вријеме императора Николаја I Павловича и под руководством грофа Михаила Сперанског, главног управника Другог одјељења Сопствене канцеларије Његовог императорског величанства. Били су дио првог тома Зборника закона Руске Империје (рус. ). Њихов први члан је одређивао императора сверуског као „самодржавног и неограниченог монарха”. Владар је био уставотворац и законодавац.

Основни државни закони су били подијељени у два раздјела. Први је уређивао света права и повластице врховне самодржавне власти, а други императорску породицу. По издању из 1857. било је укупно 203 законска члана и 15 поглавља, као и пет законских прилога.[1]

Remove ads

Први устав

Основни државни закони су темељно промијењени 23. априла 1906. године (по старом календару) када је их император Николај II Александрович прилагодио својим дотад издатим прогласима: о оснивању Државне думе, о усавршавању државног поретка и о преуређењу Државног савјета. Било је то њихово посљедње издање.

Основни државни закони су фактички постали први руски устав. Састојали су се од укупно 223 законска члана и 17 поглавља унутар два раздјела. Њихов први члан је одређивао руску државу као јединствену и недјељиву. У четвртом члану је дефинисано да „императору сверуском припада врховна самодржавна власт“. Законодавна власт је подијељена између три чиниоца: императора, Државног савјета и Државне думе. Владар је био „врховни руководилац свих спољних односа руске државе са иностраним државама“ и „државни вожд руске армије и морнарице“.[2]

Remove ads

Види још

Референце

Loading related searches...

Wikiwand - on

Seamless Wikipedia browsing. On steroids.

Remove ads