Павле Станишић
From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Павле Станишић (Црквице, 1936 — Добој, 18. октобар 2021)[1] био је српски књижевник и новинар.
Биографија
Књижевник Павле Станишић је рођен 1936. године у мјесту Црквице у Боки Kоторској. Од 1947. године живео je и радио у Добоју.[2] Завршио је Гимназију у Добоју, Вишу педагошку школу у Београду и Факултет политичких наука у Сарајеву. Радио је као наставник у Основној и Економској школи у Добоју, био је руководилац Центра за културу, Библиотеке[3] и Регионалног архива у Добоју, новинар у Радио Добоју и Радио Сарајеву.
Поезијом[4] и прозом[5] се бавио од средњошколских дана. Један је од суоснивача Клуба младих писаца у Добоју 1957. године. Оснивач и покретач је бројних културних институција и манифестација, међу којима је часопис за друштвена питања и културу „Значења「, „Априлски културни мозаик「 итд.
Аутор је више награђиваних и откупљиваних кратких прича и приповиједака на конкурсима дневних листова и часописа: сарајевског "Ослобођења", београдске "Политике", новосадског "Дневника", "Цетињског листа「, подгоричке „Побједе「, тузланског „Фронта слободе「, бањалучког листа „Глас Српске「.
Добио је награде: „Иво Андрић「 листа „Ослобођење「 1975. године, „Зија Диздаревић「 1985, зрењанинског часописа „Улазница「 2000, бањалучког листа „Глас Српске「 2003. и 2006, откупну награду за есеј „Хоће ли слобода умјети да плаче「 београдског листа „Борба「 1996. године.
Хумористичко-сатиричне текстове је објављивао у београдском листу „Јеж「, сарајевској ревији „Одјек「 и у многим радио-програмима.
Поезију објављивао у листовима и часописима „Глас комуна「, Добој, „Значења「, Добој, „Алтернатива「, Добој, „Арс「, Цетиње, „Дубровник「, Дубровник, „Књижевник「 Бањалука, „Диван「, Градачац. Заступљен у публикацији „Брод носталгије「 – боемске песме 2004, Београд. Са репрезентативним избором представљен у италијанском часопису бр. 11/2010, а заступљен је и у београдском часопису антологијске поезије „Антологија「 2009. Поезију и прозу објављивао је и на италијанским порталима [6] и [7] , као и на првој словеначкој ревији [8].
Превођен је на италијански и словеначки језик.
Био је члан Друштва писаца БиХ.[9]
Бавећи се новинарством, у Добоју је уређивао листове „Глас комуна「, „Слободни репортер「, „Алтернатива「, „Нова алтернатива「. Објавио је више од 200 аналитичких коментара на радију Слободна Европа од 1999. до 2003. године. Има свој блог.[10] Аутор је више награђиваних радио-драмских програма. Добитник годишње награде Удружења новинара БиХ 1978. године.
Remove ads
Књиге
Поезија
- Пјесма о спасењу, поема, издање аутора, Добој, 1985.[11]
- Вечерња начела, поезија, Књижевни клуб „Иво Андрић", Добој, 1987.
- Европа за успомену, поезија, Задужбина „Петар Кочић「, Бања Лука – Београд, 2007.[12][13][14]
- Преживјеле ријечи, поезија, Графомарк, Лакташи, 2008.[15]
- Теутино благо, изабране и нове пјесме, „Бесједа「, Бања Лука, 2009.[16][17]
- Звијезда над понором, поезија, "Чигоја штампа", Београд, 2020.[18][19]
Проза
- Пахуљице и лудаци, кратке приче, Књижевни клуб „Иво Андрић「, Добој, 1980.
- Вјеково, град у Дарданији, роман, „Нова адреса「, Добој, 1997
- Плави путеви, приповијетке, Задужбина „Петар Kочић「, Бања Лука – Београд, 2006.[20][21]
- Младић из „Kаприја「, проза, M POWЕR, Бања Лука,2007.[22]
- Вјеково, роман, II издање, Задужбина „Петар Кочић「, Бања Лука - Београд, 2011.[23][24]
- Биографикон, биографске приче, Издавачко-штампарска кућа PLANJAX KOMERC doo, Тешањ, 2022 (постхумно)
Драме
- Вила Босна (у књизи Младић из „Kаприја「) [22]
Есеји
- Три полазишта сумње (Одбрана поезије), „Вечерња начела「 (предговор), 1980.
- Хоће ли слобода умети да плаче, „Борба「, Београд, 14. април 1996.
- Хероји су уморни, „Нова алтернатива「, Добој, 1.април 1998.
- Хеј, Словени, хеј, „Нови прелом「, Бања Лука, 30. април 1998.
- Небо поезије, „Европа за успомену「 (предговор), 2007.
Remove ads
Референце
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads