Архиепископ и митрополит карловачки Георгије
српски православни епископ темишварски од 1882. до 1890. године From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Георгије Бранковић (Кулпин, 1830 — Сремски Карловци, 1907) био је српски православни епископ темишварски од 1882. до 1890. године, a потом архиепископ и митрополит карловачки од 1890. до 1907. године.
Био је први тајни саветник аустроугарског цара Франца Јозефа I, витез Великог крста Леополдовог реда, носилац царског ордена Гвоздене круне првог степена, српских Ордена белог орла и Св. Саве првог степена и кнежевског црногорског Даниловог ордена првог степена, члан угарског Горњег дома и хрватског Земаљског сабора, некадашњи управитељ сомборске Препарандије, почасни грађанин Сомбора и Карловаца, један од највећих српских добротвора у националној историји.[1]
.jpg)
Remove ads
Школовање и улазак у редове свештенства
Георгије (Ђорђе) Бранковић рођен је 13. марта 1830. године у бачком селу Кулпину.[2] Отац Тимотеј је био месни парох, а мајка Јелисавета пореклом из угледне сомборске фамилије Бикаров. Полазећи 1833. године да Божју службу врши у Сенти, Тимотеј је повео и своју породицу. Ђорђе је тамо од 1836. до 1840. године похађао и завршио основну школу. Школовање је наставио у Старом Врбасу, где се од 1809. године налазила Приватна латинска школа, која 24. јуна 1822. прераста у Сениоратску евангелистичку нижу гимназију.[3] Прва четири разреда свршио је од 1841. до 1844. године, а као најбољи ученик добио је на дар „Кошутов златни дукат“. Пети и шести разред окончао је у Баји, а 1847. и 1848. године учио је и на тзв. филозофској школи у Нађкерешу. У револуционарној 1848. години Ђорђе Бранковић напушта ђачке скамије те постаје сенћански варошки подбележник. То траје до октобра 1852. године, када је решио да упише богословску школу у Сремским Карловцима. Као и пре, Бранковић се интелигенцијом и марљивошћу уврстио у ред најбољих ученика, завршивши са одличним успехом ову школу у јулу 1855. године. Недуго после тога га је зађаконио тадашњи епископ бачки Платон Атанацковић (1788—1867), иначе преводилац неколико књига Библије, противник Вуковог правописа и потоњи председник Матице српске (од 1864. до 1867). Ђорђе је тако постао ђакон на првој архијерејској служби у обновљеној катедралној цркви новосадској (6. децембра 1855). Само недељу дана касније, Георгије Бранковић је са Јеленом Тешић из Сенте ступио пред олтар и примио Божју благодат оличену у једној од седам светих тајни - браку. Епископ Платон га је примио у конзисторијалну писарницу, а о Божићу 1856. и запопио и доделио већ остарелом и онемоћалом Тимотеју за капелана. Још као веома млад свештеник имао је велику част да га епископ на Преображење (19. августа 1859) произведе у чин сомборског пароха и протопрезвитера.[4]
Remove ads
Служба у Сомбору
Сомбор је тада била лепа војвођанска варош, привредни и културни центар данашње западне Бачке, богата општина која је желела да има свога проту, па је дала изјаву епископу Платону, да ће онога признати за свога првога пароха, који буде постављен за протопрезвитера сомборског.[5] Георгије Бранковић је већ уочи прве недељне службе посетио све три цркве у Сомбору, основне школе и варошку болницу, те тако означио поље на ком ће делати.[6] Захваљујући ревности младог проте, у Сомбору се, више него у било ком другом српском месту на просторима Аустроугарске, славило име Господње. У цркви је задржао онај добар ред, који је заостао од проте Василија Ковачића, јер је сваки дан држао цело правило, дакле и саму литургију, која је у то време у целој јерархији нашој посведневно само у Сомбору држана. При богослужењу увео је добар ред и лепо појање, особито у недељне и празничне дане. Често је проповедао и проповеди су му биле веома вешто сачињене и у чисто јеванђеоском духу.[7] Још тада Бранковић показује интересовање и за друге сфере друштвеног живота и јавног рада, не ограничавајући се искључиво на духовна питања. Показао се као најврснији члан црквене и градске општине и бачке жупаније, држећи надахнуте, а истовремено одмерене говоре и дајући зреле предлоге. Тако је држањем својим и умешношћу задобио велику љубав и поверење код многобројних тада званичника у Сомбору и околини.[7]
Све ово је условило да „Земаљски школски савет“ у Темишвару 1862. године на место пароха и катихете Уроша Стојшића за управитеља српске учитељске школе у Сомбору наименује управо Георгија Бранковића, чиме отпочиње најплоднији период сарадње између српске православне цркве и српске Препарандије у Сомбору.[8] Захваљујући његовом прегнућу црквена општина сомборска је на месту старе и за учење већ неподесне школске зграде, у којој се настава одвијала још од 1780. године, у порти православне цркве подигла нову, која је у свом склопу имала две учионице, зборницу, архиву и библиотеку. После више од три деценије и ова зграда је престала да одговара својој намени, па је Георгије Бранковић, тада већ српски архиепископ, 1895. године подарио учитељској школи нови дом. Налазио се на венцу Радомира Путника и у њему су учитељи учитеља предавали све до 1948. године.[9] Под куполом куле је стајао натпис исписан златним словима Георгије Бранковић, Патријарх, Народу Српском, а код улаза се налазила гранитна црна плоча са грбом Патријаршије српске и текстом:
Remove ads
Спољашње везе
- Биографија патријарха Георгија Бранковића
- Трилогија о патријарху Георгију Бранковићу
- Патријарх Георгије (1830—1907) („Православље“, број 974)
- Горан Васин: Некролози о патријарху српском Георгију Бранковићу, Истраживања, број 18, 2007. године
- СОМБОРСКИ ПРОТА – СРПСКИ ПАТРИЈАРХ (Георгије Бранковић) (28. јун 2018)
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads