Поинцијана

Поинцијана (, синоними ) Име рода по италијанском лекару, филозофу и ботаничару Андреји Цезалпинију ( латинизирано , 1524. или 1525.-1603) који је међу првима класификовао биљке према изгледу плода и семена, а не абецедно или према особинама значајним за медицину. Атрибут врсте gilliesii (Гилесов) је по (1792 – 1834) шкотском морнаричком хирургу који је касније постао истраживач и ботаничар. Енглески назив је рајска птица (), али ову врсту не треба мешати са родом који носи исти назив, али није ни у ближем сродству са Поинцијаном.

Поинцијана
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Биномно име

Махуне и семе поинцијане.

Ембрион поинцијане, третман сумпорном киселином и клијање.

Опис врсте

Поинцијана је листопадни жбун (у топлијим крајевима и зимзелени), висине 1-1,5 (-3) , усправних и ретких грана које формирају округласту и прозрачну круну. У границама природног ареала израсте знатно више. Млади изданци жлездасто длакави. Листови наизменични, око 20 дуги, двоструко перасти; лиске мали, око 8 дуги, дугуљасти, голи.

Петочлани хермафродитни цветови веома су декоративни, бројни, жути, формирају купасте, око 30 дуге, гроздове, отварају се одоздо према горе. Прашника има 10, њихови филаменти су дуги 7-12 , кончасти, пурпурно црвени, штрче из средине цвета у праменовима, што целом жбуну даје необичан изглед. Цветање траје дуго. Време цветања током јуна-септембра. У истој цвасти доњи цветови могу да прецветају, или чак да образују плод, док су терминални још у пупољку.

Махуне дугуљасте, спљоштене, често закривљене, 8-10(-12) дуге и око 2 широке, споља густо и ситно длакаве са смеђим тачкастим мрљама, сламножуте, са петељком дугом око 3,5 . Зреле махуне пуцају и спирално се увијају одбацујући семе на мања или веће одстојања (аутохорија). Семе пљоснато, голо, сјајно, кестењастосмеђе, са тамнијим уздужним пегама, 11-12 дуго, 8-11 широко и 1-2 дебело. Семе ексалбуминског типа семењача непропусна за воду и гасове, ембрион лопатаст, са кратком осом.^[1]

Ареал

Нативна је у тропским деловима Америке, углавном у Аргентини, Уругвају и Чилеу. Ван ареала натурализована је у Тексасу и југозападним државама САД, где је позната као жбун рајске птице (), пустињска рајска птица (), жута рајска птица () или козја брада (). Интродукована је и на Медитеран и широко распрострањена посебно на обалама и острвима Мраморног мора где је добила турске локалне називе пашини бркови (), дрво рајске птице () и патуљаста акација ().

Однос према еколошким факторима и гајење

Најиздржљивија је од свих врста из рода, подноси температуре и до -4 °C. На Балканском полуострву често се среће у вртовима и парковима области са медитеранском климом. Као изразито хелиофилној врсти потребно је осигурати јој отворена и светла места. Тек тада показује добру виталност. С обзиром на то да не подноси мраз, мора да се сади на заштићеним местима. Захтева рахла, свежа и хранљива земљишта. Треба је повремено прихрањивати органско-минералним ђубривима и редовно је и обилно заливати. Да би обилније цветала наредне године, треба јој у јесен или крајем зиме скратити гране. У крајевима са континенталном климом може се узгајати у посудама на отвореном, али је преко зиме треба унети у одговарајућу просторију.^[2]

Размножавање

Генеративно размножавање захтева претходну скарификацију (хемијску или механичку) због лаке дормантности семењаче. Третман концентрованом сумпорном киселином од 10 минута обично је довољан, а сличан ефекат добија се потапањем у топлу воду на 12-24 сата. Семе очува клијавост без промене 10 година и после 24 сата потапања у воду исклија 98% зрна^[3]. Сетва се врши у стакленик почетком пролећа. Када су клијавци довољно велики да се могу пикирати, пребацују се у појединачне саксије и гаје до краја вегетације. На отворено се пресађују наредног пролећа по престанку опасности од касних пролећних мразева. Од вегетативних метода примењују се зелене резнице крајем лета и почетком јесени. Побадају се у песак у хладне покривене леје.^[4]

Употреба у медицини

Врачеви племена из амазонских кишних шума користе ову биљку и сродне () које зову , против грознице, рана и кашља. Четири грама корена, наводно, изазива абортус у првом триместру трудноће.^[5] Треба знати, међутим, да су зрело семе и зелене махуне токсични, изазивају повраћање и друге стомачне проблеме. Семе има антитуморско дејство.^[6]