Операција Текбир ’95

Операција Текбир ’95, скраћено Операција Т^[3][4] је била војна операција која је била преузета од стране Армије Републике Босне и Херцеговине да би се одбациле снаге Војске Републике Српске око Сарајева и да би се ефикасно прекинула блокада Сарајева. Операција је после многих најављивања почела 15. јуна 1995, уз велико ангажовање 1. корпуса АРБиХ као и значајних делова 3., 4. и 7. корпуса Армије Републике Босне и Херцеговине. После двонедељних борби снаге АРБиХ су биле поражене и приморане су због огромних губитака да обуставе офанзиву.^[5]

Операција Текбир ’95
Део рата у Босни и Херцеговини
Војна дејства око Сарајева, јун 1995.
Време 15 — 28. јун 1995. Место Сарајево и околина Исход одлучујућа српска победа
Сукобљене стране
Републикa Српскa	Републикa Боснa и Херцеговинa
Команданти и вође
Ратко Младић	Расим Делић
Укључене јединице
Војска Републике Српске Сарајевско-романијски корпус 65. заштитни моторизовани пук Херцеговачки корпус 1. гардијска бригада	Армија Републике Босне и Херцеговине 1. корпус 3. корпус 4. корпус 7. корпус
Јачина
17.500 војника топови: 41 минобацачи: 132 тенкови: 24	46.000 војника топови: 43 минобацачи: 406 тенкови: 19
Жртве и губици
око 200 погинулих 600 рањених[1]	1.000+ погинулих[2] 3.000 рањених

Однос снага

Према изворима АРБиХ, пред операцију однос снага је био:

• АРБиХ — војници/официри: 46.163, топови: 43, минобацачи: 406, тенкови: 19;
• ВРС — војници/официри: 17.500, топови: 41, минобацачи: 132, тенкови: 24.

Однос (приближно) војници: 2,63:1 или 5:1^[3] (АРБиХ-ВРС), топови: 1:1 (АРБиХ-ВРС), минобацачи: 3:1 (АРБиХ-ВРС), тенкови: 1:1,3 (АРБиХ-ВРС).^[6]

Према публикацији Balkan Battlegrounds, у нападу АРБиХ 2, 3. и 7. корпус су ставили на располагање 10.000 – 15.000 пробраних војника; 4. корпус је учествовао са око 5.500, док је 1. корпус имао на располагању око 60.000 (цео корпус није, међутим, употребљен у покушају пробоја).^[7] Ови подаци се приближно слажу са подацима АРБиХ.

Почетак операције

Након извршених припрема, АРБиХ је покренула операцију 15. јуна масивним нападом на три правца. Главни напад је био правцем Високо – Паљево – Рајловац, снагама 7. корпуса, а други главни правац Голо брдо – Хаџићи – Мостарско раскршће, снагама 4. корпуса. Помоћни правци напада су били Игман – Трново, снаге 1. корпуса, и Нишићка висораван – Равни Набожић – Семизовац, снаге 3. корпуса. Почетни успеси су омогућили АРБиХ да заузме Цемерску и прекине комуникацију Семизовац – Средње и скоро потпуно заокружи српске положаје око Сарајева.^[8] Други напад према истоку и југу је био такође пропраћен почетним успехом. АРБиХ је брзо заузела Дебело брдо и до 17. јуна је била у стању да гранатира Пале.^[8] Мањи напади око Сарајева су мало напредовали, али ВРС је стабилно држала своје положаје.

Српска контраофанзива

Упркос почетним успесима напредовање АРБиХ је почело да се зауставља већ од 17. јуна, када је почела да ојачава одбрана ВРС. Између 17. и 22. јуна, Сарајевско-романијски и Херцеговачки корпус ВРС су прешли у контранапад, у сва три правца против АРБиХ. ВРС је потпуно зауставила напад АРБиХ и повратила део изгубљене територије.^[5] То је омогућило да ВРС уведе елитне јединице МУП-а у борбу и крене у контранапад. На западном правцу ВРС је заузела насеље Ступ. Око Трнова, елитне јединице ВРС су натерале 14. дивизију АРБиХ на повлачење.^[5] На северу, специјалци ВРС су поразили АРБиХ и повратили Цемерску 22. јуна.^[5]

Крај операције

До 28. јуна, уздрмана великим губицима у људству (званично 404 погинула и 1.386 рањених) и територији, сарајевска влада је прекинула операцију признавајући пораз. У публикацији ЦИА - Balkan battlegrounds, губици Армије РБиХ у операцији процењени су на преко 1.000 мртвих и 3.000 рањених.^[2]