Разграничење Османског царства и Млетачке републике у Далмацији

Гранична линија између млетачког и османског поседа у Далмацији обликовала се у првим деценијама 16. векa и трајала је до краја 18. векa. Током времена граница се мењала имајући у виду војно-политичке прилике и односе на Балкану и шире.

Историјске околности

Готово цело време турског и млетачког присуства на Балкану, простор Далмације био је поприште сталних настојања за освајање територија, у којима је учествовало и аутохтоно словенско становништво. Стални погранични сукоби и освајачки походи утицали су на честе промене граница у том подручју.

Приобалне делове Далмације Млечани су успели трајно да заузму тек почетком 15. векa, након што су од угарског краља Ладислава Напуљског купили права на наведену територију.^[1] Млетачке поседе на том подручју ускоро је угрозило Османско Царство које је кренуло у снажан продор према Западу. Почетком 16. века избијали су чести сукоби Млечана и Угарске против надируће османске силе у којима су Турци постепено освајали јужне далматинске крајеве и приближавали се млетачким поседима.^[2] За време Кипарског рата (1570. - 1573.), Млечани су изгубили острво Кипар, али су добили мање територије у Далмацији.

Стагнацијом и опадањем Османског царства од краја 16. века, турски порази код Беча 1683. и код Мохача 1687.) долази до повлачења Турака из Далмације. За време Кандијског рата (1645. – 1669.) Млечани су освојили Клис^[3]. Уследио је Морејски рат (1684. – 1699.) који се завршио турским поразом и миром у Сремским Карловцима 1699. године. Тим миром, Млечани су добили значајна територијална проширења у Далмацији.^[4]

Млеци су успели да искористе турску слабост и направе знатне продоре у Далмацију, потиснули су их до Мостара, али и по први пут освојили Попово поље и Требиње и тиме, с једне стране, спојили своју територију у Далмацији с подручјем Боке которске и (Млетачке Албаније), али и да одсеку Дубровник од његовог залеђа и онемогуће му трговину с Турском. Колико је то Млецима било важно, види се и по томе што мировни споразум у Сремским Карловцима (26. јануара 1699.), којим су добили готово све што су освојили у Далмацији, Млеци прво нису хтели да потпишу. И то само зато што ни цар ни султан нису хтели да им признају територијално повезивање Далмације с Боком. Очигледно је да су Дубровчани и тај пут, вештом дипломатијом, успели да отклоне опасност да их Млеци окруже и одвоје од залеђа.

Нанијева линија

Нанијева линија (итал. Linea Nani) је гранична линија између млетачког и турског поседа у Далмацији, која је утврђена споразумом 1671. године, по завршетку Кандијског рата. Млечани су територију до те линије касније називали и "стари посед" (acquisto vecchio).^[4]

Гриманијева линија

Након краја Морејског рата 1699. године, Млечани су потписаним миром добили све што су освојили у Далмацији. Гранична линија била је одређена овако: Книн – Врлика – Вргорац – Читлук (на Неретви). Између ових тврђава повучени су правци, а око сваке је тврђаве додано подручје од једног сата хода (према Турској) полукружно. Тиме је дефинисана Linea Grimani, којом су Млеци формално заокружили своје подручје у Далмацији, касније названо acquisto nuovo. Међутим, тиме нису били у потпуности задовољни, јер је Книн добио везу с остатком Угарске, а територија Дубровачке републике остала је нетакнута.

Тек успостављена граница већ је 1714. године опет била угрожена. Турци су објавили рат Млечанима. У Мореји су имали знатних успеха, но у Далмацији су, најпре далматински Словени, учинили знатне ударе на турско подручје (Триљ, Чачвина, Пролог, Плавно, Стрмица, Главаш), а и турска војска од 40.000 људи доживела је неуспех код Сиња.

Године 1716. обновљен је савез Млетака и Хабсбурговаца. Снаге аустријског војсковође Еугена Савојског поразиле су Турке код Петроварадина и ослободиле Банат, но Млеци у Далмацији нису постигли конкретне успехе. Међутим, Млечани нису пропустили прилику за покушај новог продора кроз Попово поље како би одсекли Дубровник, те га тако поново довели у тежак положај.

Године 1717. ослобођен је Београд од турске власти, а у Далмацији је провидур Алвизе Мочениго освојио Имотски и обуставио даље продоре. Ситуација на западу, присилила је Карла VI на мировне преговоре и 1718. године закључен је мир у Пожаревцу, на који су морали пристати и Млечани. Одредбама тога мира, а на интервенцију Дубровчана, Млеци су поновно морали да врате Турцима дубровачко залеђе. Њихова територија код Клека је проширена, а од већих градова добили су Имотски.^[5]

Моченигова линија

Нову граничну линију, Linea Mocenigo, означили су на терену од турски опуномоћеник Мехмед ефенди Сијалија и млетачки провидур Алвизе Мочениго 1721. – 1723.. Ишла је од Клека до Жапске горе, поврх Метковића, Имотског, Сиња, Врлике и Книна, без преваром узете Имотске бекије. Своје ново подручје Млечани су назвали acquisto nuovissimo, најновији посед. Посебност овог решења је коридор између Неума и Клека, који је остао Турцима (и аналоган на Суторини, према млетачкој Боки). Тако се Дубровник и физички одвојио од млетачких поседа у Далмацији. И док је претходна Гриманијева линија издржала једва десетак година, ова је потрајала практично до данас и још увек има карактер међудржавне међе.^[5]