Рашковићи (породица)
From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Рашковићи су стара српска породица обор-кнезова — "бератлија“.[1] Било је више грана Рашковића. Ужа породица предводника устанка против Турака у Старом Влаху у време прве сеобе иселила се у данашњу Војводину 1690. Исто се догодило са ужом породицом предводника устанка из породице Рашковић у време друге сеобе 1740. Од дела породице који је остао у Старом Влаху је кнез и војвода из Првог српског устанка Максим Рашковић.
| Рашковићи | ||||||||||||||
|
Remove ads
За старије порекло Рашковића нема поузданих података. Према једном од записаних породичних предања из XVIII века пореклом су из приморја. Према породичним предањима у средњем веку су у Рашкој области и њихово седиште је уочи доласка Турака тврђава у Новом Пазару, која је касније више пута дограђивана и преуређивана. Турска врховна власт редовно им издаје султанове берате, што указује на старину и положај њихове породице.
Кнезови Рашковићи били су предводници устанка у Старој Србији у време аустријско-турских ратова, односно Великог бечког рата који је трајао од 1683. до 1699[2]. Део породице одселио се заједно са патријархом Арсенијем Чарнојевићем у Аустрију, одакле је један део отишао у Русију.[3].
Постоји претпоставка да је патријарх српски Гаврило Рајић (1595-1659) из породице Рашковић[4].
Remove ads
Хаџи-Арсеније Рашковић (XVII век) имао је синове Јована, Мојсија, Илију и Михајла, који су се борили против Турака 1688. и повукли из Старог Влаха на подручје данашње Војводине[5]. Хаџи-Арсеније Рашковић имао је и кћерку Ану удату Монастерлија.
Кнез Јован A. Рашковић
Кнез Јован Рашковић је након сеобе у Аустрију/Војводину био виђен за световног старешину српског народа, али је на тај положај у звање подвојводе постављен зет Рашковића Јован Монастерлија, који је био ожењен његовом сестром Аном Рашковић.
Пуковник Хаџи-Мојсије A. Рашковић (1650—1718)
Пуковник славонске народне војске Хаџи-Мојсије Рашковић (1650-1718), брат кнеза Јована, рођен је у Трговишту у Рашкој. Након пута у Јерусалим на хаџилук око 1680. прозван Хаџи-Мојсије. Један од организатора устанка у Старом Влаху против Турака од 1688—1690.
Капетан Никола М. Рашковић из Нештина
Син Мојсијев је капетан Никола Рашковић, заповедник Шапца 1717. Његово седиште и седиште породице Рашковић у Војводини било је више од два века у селу Нештин.
Текелије
Од Текелија најпознатији је био Јован, мање се зна о Остоји или Стевану; готово нимало о другом Јовану или Ивану и Гашпару. Племићи су постали браћа Јован и Остоја, са својим породицама. Остоја Текелија је био ожењен Аном Давидовић, са којом није имао мушког порода. Имали су две кћерке: Јелисавету или Чаву (удату за Лацка Јенеија) и Марију (удату за Александра Прерадовића).[6]
Највероватније породица Поповић-Текелија потиче из села Тукуље на Чепелском острву у непосредној близини Будима. Од значаја је мушка линија, која креће од пуковника Јована Поповића-Текелије, а крајем 19. века је и она угашена.
Алка Текелија, рођ. Рашковић, кћерка пуковника Хаџи-Мојсија Рашковића, била је удата за капетана поморишке милиције Ранка Текелију, сина пуковника поморишке границе Јована Поповића-Текелије (умро 1722). Имали су четири сина: Јована, Димитрија, Петра и Павла. Не зна се тачно време када је Алка Рашковић умрла, али се у једном документу из 1741. године, Ранко помиње као удовац[7]. Унук Алке Рашковић је Сава Текелија.
Пуковник Јован Текелија од Визеша и Кевермеша (око 1665—1722)
Пуковник Јован Поповић-Текелија добио је аустријско племство и грб 1706. године, а 1715. предикат од Визеша и Кевермеша[8].
За Јована Поповића Текелију се чуло по учешћу у освајању Будима из турских руку, 1686. године. Године 1697. године Јован Текелија, оберкапетан и заповедник Поморишке војне крајине, истакао се у бици код Сенте, у којој је аустријска војска под командом Еугена Савојског, победила Турке. За заслуге и ратнички подвиг у овој борби, Еуген Савојски га је поставио за заповедника Српске милиције у Араду. Цар Јосиф I је, тада већ пуковнику Поморишке милиције, Јовану Поповићу Текелији, његовој најужој родбини и потомству даровао племићку титулу 1706. године. Осим Јована племство је додељено и његовој жени Еуфросини, рођеној Јовић, њиховој деци: Ранку (Валентину), Јовану, Михаилу, Јелени, као и његовом брату Стефану (Остоји) Стевановој жени Ани Давидовић и кћери Јелисавети, надаље Јовану и Остоји (Гашпару) Поповићу Текелији[9].
На грбу Текелија налази се на штиту коњаник који на сабљи има одсечену турску главу[10].
Капетан Валентин — Ранко Ј. Текелија од Визеша и Кевермеша (1696—1749)
Капетан Валентин Ранко Текелија рођен је 1696. године као најстарији син пуковника Јована Поповића-Текелије и Еуфросине Текелија, рођ. Јовић. Декрет на капетански чин добио је 8. октобра 1731. године. Два пута се женио арадски оберкапетан Ранко Текелија. Прва жена Алка била је кћи пуковника Хаџи Мојсеја Рашковића, са којом је имао четири сина: Јована, Петра, Димитрија и Павла.[11] Мојсеј Рашковић је био оберкапетан Подунавске милиције и "врховни капетан целе рацке војске", са седиштем у Шаренграду. Склапање брака између две угледне војничке породице, представљао је био велики друштвени догађај, опеван у песми Женитба Ранка Текелије.[12] Не зна се тачно време када је Алка Рашковић умрла, али се у једном документу из 1741. године, Ранко помиње као удовац[7]. Он се под старе дане поново оженио са Ана Цветковић из Арада, која му је родила сина Лазара. Ранка, деду српског мецене Саве Текелије је портретисао око 1750. године арадски сликар Стефан Тенецки.[13] Сви синови Ранкови, изузев Димитрија, били су царски официри, са војничким каријерама. Син Димитрије се окренуо духовном животу; замонашио и постао калуђер Исаија.
И браћа капетана Ранка Текелије били су официри, капетан Михаило Текелија (1700—1746) заповедник у Соботхељу погинуо је у рату за аустријско наслеђе (1740–1748), а хаднађ (заставник) Сава Текелија, (или Себастијан) (после 1706-око 1738) погинуо је у аустро-турском рату (1737–1739).
Генерал-мајор Петар Р. Поповић-Текелија (1720—1792)
Генерал-мајор Петар Р. Поповић-Текелија био је руски официр.
Још за живота свог оца капетана Ранка Текелије, одлучио је 1748. године да се одсели у Русију. Одвео је са собом полубрата дечака Лазара 1753. године. У Русији је одмах при ступању у руску војну службу добио чин капетана. Већ је у јулу 1754. године по Указу царице Јелисавете био произведен из чина мајора (који је у међувремену добио) у чин потпуковника руске војске. У време рата Русије и Пруске (1757–1763) истакао се у више битака, код Кострина, Цондорфа и Берлина. Завршио је пруски рат у Главној команди генерала Петра Румјанцова као пуковник. Ратовао је потом у Пољској од 1764–1768 и за исказану храброст је добио чин бригадир пуковника у српском хусарском пуку.
За службу је награђен 1767. године и земљишним поседом. Добио је 3.160 десетина земље у Великом Лугу у Украјини. Због заслуга у руско турском рату, који је завршен Кучук-Кајнаџијским миром 1774, Петар је био награђен орденом Св. Георгија за заслуге код Бендера и орденом Св. Ане за своја јуначка дела код Браиле и Калуге. У овој војни био је произведен за генерал-поручника руске војске. Под својом командом је већ имао преко 18.000 људи. Са друге стране, имао је доста истакнуту улогу у прихватању и упућивању својих сународника при њиховој сеоби у Русију, после развојачења Потиско-поморишке границе.
Као генерал-мајор извео је 1775. вешти војнички маневар, који је довео до гушења побуне запорошких козака у њиховој прокламованој области Сечи, без иједне људске жртве. Генерал Петар је живео на свом имању у Новомиргороду, где је и умро и сахрањен у саборном храму Св. Николе. Није био жењен, али је са једном грађанком Новомиргорода имао двоје ванбрачне деце (сина и кћерку). Тај син ће добити већи део наследства и све брзо "проћердати".
Потпоручник Павле Р. Текелија (Арад, 1722-1749)
Павле Р. Текелија, син капетана Ранка Текелије и Алке Рашковић, био је у чину заставника ("барјактар") у Суботхељу 1749. године[14]. Учествовао је у бојевима у Баварској, где му је погинуо стриц капетан Михаило Ј. Текелија, за време рата за аустријско наслеђе (1740-1748). портретисао га је арадски сликар Стефан Тенецки 1749. године као "барјактара Поморишке полиције у Араду". Умро је рано, вероватно од исцрпљености; није се женио.[15]
Пуковник Лазар Р. Текелија (Арад, 1742-1813, Александровка)
Лазар је син оберкапетана арадског Ранка Текелије и друге супруге Ане, рођене Цветковић. Као дечак са 11 година отишао је 1753. године у Русији, са старијим полубратом Петром Текелијом, потоњим фелдмаршалом руским. У руској војсци је доспео до чина пуковника. Истакао се као мајор током руско-турског рата 1763-1774. године. Када је рањен у Каравлашкој свратио је по опоравку 1773. године код својих у Арад.[16] Оштетио му се вид услед рањавања, када му је непријатељ поред лица пиштољ опалио, па је после дугог лечења превремено пензионисан (1786).[15] Живео је дуго животом руског спахије на свом имању Александровки, где је умро и сахрањен. Био је ожењен кћерком руског генерала Србина, Чорбе, са којом је имао децу: сина Теодора и кћерке Ану (удату за пуковника Медера) и Александру (удату за пуковника Уракова). Како се син Теодор није женио, угашена је мушка линија Текелија у Русији. Породично име је затим предато руским племићима Куракиним (Уракиним).[17]
Поручник Јован Р. Текелија (1713—1791)
Јован Текелија (1713—1791), најстарији син Ранка Текелије и Алке Рашковић, 1753-1754. године оженио се, синовицом карловачког митрополита Павла Ненадовића, Мартом Ненадовић (умрла 1800). Марта је одрасла и васпитавана у Будиму. Подстицала је децу да стекну високо образовање и заузму друштвене и државне позиције. Њен син Сава био је изузетно образован и први доктор права код Срба у Угарској. Портретисао је Марту чувени сликар Јаков Орфелин, пре 1791. године.
Јован је наставио породичну традицију и постао поручник Поморишке милиције у Араду. Након развојачења Поморишке границе посветио се цивилном животу и економији. Готово пола столећа живео је животом провинцијског, жупанијског племића на породичним поседима Визешу и Кемермешу у Поморишју. Боравио је често у Араду, водећи рачуна о породичној кући и учествујући у друштвеном животу. Приликом посете Араду 1770. године, породицу Текелија посетио и сам цар Јосиф II. Портретисао га је око 1770. године арадски сликар Стефан Тенецки.
Јован Р. Текелија је са Мартом Ненадовић имао два сина: Петра (ожењеног са Катарином Саплонцаи) и Саву правника и српског мецену.[15] Треће дете је била кћи Алојзија, која се удала 1791. године за граничарског пуковника Аврама Путника, команданта панчевачког 12. пука. Као удовица од 1795. године живела је у Араду, где је до смрти (1816) помагала српске цркве и манастире. Петар Текелија је имао троје деце: Ђорђа (ожењен са Розалијом Стојчевић), Петра (ожењен са Терезијом Којић) и кћерку Јозефину удату за Теодора Стратимировића.
Др Сава Ј. Поповић-Текелија (1761—1842)
Сава Текелија, син Јована Текелије и Марте Ненадовић, унук пуковника Ранка Текелије и Алке Рашковић и праунук пуковника Хаџи-Мојсија Рашковића. Након завршене основне школе у Араду, похађао је гимназију у Будиму, слушајући филозофију, реторику, поезију на латинском језику. Од 1780. до 1782, слушао је предавања на Бечком универзитету из кривичног, канонског и природног права, као и физику и анатомију. У Бечу је још учио француски, италијански и шпански, пошто је већ знао латински, немачки, а као становник Арада и румунски. Завршио је студије права на Будимском универзитету и 1786. постао је први доктор правних наука код Срба. У свом чувеном делу “Автобиографија Саве Текелије” објављеном у Летопису Матице српске, Сава је, између осталог, описао и своја путовања у Русију из 1787. и 1811. године. Био је кратко ожењен Амалијом Безег, али нису имали потомства.
Саву Текелију посетила је српска делегација на путу према руском двору 1805. коју је предводио прота Матеја Ненадовић, који је оставио неколико запажања о Сави Текелији у својим Мемоарима.
Сава Текелија био је велики српски добротвор. Оставио је средства од којих је подигнут у Будимпешти Текелијанум.
Монах Исаија Текелија
Други Ранков син Димитрије, био је калуђер у манастиру Ходошу са именом Исаија.
Remove ads
Подвојвода српске војске пуковник Јован Монастерлија (око 1650—1706)
Ана Монастерлија, рођ. Рашковић, кћерка Хаџи-Арсенија Рашковића била је удата за подвојводу (вицедукс) српске војске у Хабзбуршкој монархији (1691—1706) Јована Монастерлију (око 1650-1706).
Породица Монастерлија пореклом је из Битоља, који се раније звао Манастири/Монастири, због чега су и добили презиме Монастерлије (Битољци). На грбу Монастерлија налази се фигура лава који замахује сабљом, која је честа у грбовима српских официра[18].
Преци Јована Монастерлије доселили су се из Српског Ковина у Коморан почетком XVII века, вероватно око 1606, након „Дугог рата“. Отац Јована Монастерлије заповедник шајкашке флотиле обервајда Петар Монастерлија добио је 1655. племство.
Јован Монастерлија био је коморански војвода у биткама против Ђерђа Ракоција. У време Великог рата (1683-1699) Јован Монастерлија се истакао у битки приликом помоћи опседнутом Ђуру, као и у одбрани Голупца од опсаде Турака 1689. године.
Након Велике сеобе Јован Монастерлија регрутовао је српску војску од избеглица и постављен је за подвојводу (вицедукс) српске војске у Хабзбуршком царству. На челу српске војске Јован Монастерлија учествовао је у битки код Сланкамена 1691. када је погинуо турски заповедник Мустафа Ћуприлић.
За заслуге цар Леополд даровао је Јовану Монастерлији земљиште у Толнајској жупанији где је добио 12 пустара.
Умро је од последица повреде задобијене у лову 1706. код Петроварадина[19].
После Сеобе Стари Влах опустошили су Махмудбеговићи са Арбанасима муслиманима и кримски Татари под Нуредин каном. Православни Арбанаси повукли су се са Србима.
Александар Рашковић имао је сина Братула Рашковића.
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads