Резолуција Генералне скупштине Уједињених нација за изјашњавање Међународног суда правде
Резолуција Генералне скупштине Уједињених нација From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Резолуција Генералне скупштине Уједињених нација 63/3 је резолуција Генералне скупштине Уједињених нација (бр. A/RES/63/3) од 8. октобра 2008. године, упућена Међународном суду правде, са захтевом да се изјасни да ли је одлука привремених институција самоуправе на Косову да једнострано прогласе независност у складу са међународним правом.[1]
Питање из резолуције 63/3
| „ | Да ли је једнострано проглашње независности од стране Привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом? | ” |
Подношење резолуције
Косово и Метохија
Државе које су званично признале независно Косово
Остале државе
Почетком 2008. године, Привремене институције самоуправе (ПИС) су започеле припреме за једнострано проглашење независности, услед чега је Влада Републике Србије 14. фебруара донела одлуку којом се поништавају сви сецесионистички "акти и радње" ПИС.[2]
На скупу одржаном 17. фебруара 2008. године у здању Скупштине Косова у Приштини, посланици албанске народности једнострано су прогласили независност и стварање Републике Косово,[а] услед чега је Народна скупштина Републике Србије већ 18. фебруара донела одлуку којом се потврђује поништавање свих сецесионистичких аката и радњи.[3] Тим поводом, Влада Републике Србије је одлучила да ће се борба против једностраног проглашења независности водити искључиво правним и дипломатским средствима,[4]
Потом су уследела међународна признања, тако да је једнострано проглашену независност до 8. октобра (2008) признало укупно 48 држава.[5]
Пошто је Влада Републике Србије одлучила да предузме кораке у оквиру система Уједињених нација и Међународног суда правде, под окриљем Министарства спољних послова Републике Србије извршене су дипломатске припреме, након чега се надлежни министар Вук Јеремић посебним дописом од 15. августа (2008) обратио Уједињеним нацијама, посредством амбасадора Србије при УН (Павле Јевремовић), затраживши да у наредно заседање Генералне скупштине буде уврштена и иницијатива за доношење посебне резолуције коју је припремила Србија.[6] Тим поводом, Србија је доставила и предлог резолуције (бр. A/63/L.2),[7] који је у септембру уврштен у дневни ред заседања Генералне скупштине.[8].
У предлогу резолуције, подносиоци су заузели став да је независност од Србије проглашена 17. фебруара 2008. године од стране Привремених институција самоуправе на Косову ("Recalling that on 17 February 2008 the Provisional Institutions of Self- Government of Kosovo declared independence from Serbia"), те је сходно томе формулисано и питање које би треабло упутити Међународном суду правде, а које је гласило: Да ли је једнострано проглашње независности од стране Привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом? ("Is the unilateral declaration of independence by the Provisional Institutions of Self-Government of Kosovo in accordance with international law?").
Remove ads
Гласање у Генералној скупштини УН
Приликом начелног гласања у Генералној скупштини, које је одржано 30. септембра 2008. године, чак 120 држава чланица од укупно 192 подржало је српски предлог резолуције. Коначном одлучивању се приступило 8. октобра (2008), на седници Генералне скупштине. Након уводне речи председавајућег Мигела Дескотоа, делегатима се обратио Вук Јеремић, министар спољних послова Србије.[9]
| „ | Питање које се поставља је потпуно јасно и уздржава се од заузимања било каквих политичких позиција по питању Косова. Одговор који треба да уследи, у форми саветодавног мишљења, биће заснован на међународном праву, у складу са Статутом и Правилником Међународног суда правде. Хајде да га усвојимо и омогућимо Суду да делује слободно и непристрасно у оквиру својих надлежности. Ми смо уверени да ће Суд знати шта треба да учини и узети у обзир ставове свих заинтересованих држава чланица и међународних организација. | ” |
Потом су уследила излагања представника Уједињеног Краљевства, Албаније, САД, Турске и Мексика.
Након тога уследило је гласање у којем је учешће узело укупно 157 држава. По правилнику Генералне скупштине, броје се само гласови за и против, док се уздржани гласови не рачунају. Српски предлог резолуције подржло је 77 држава док су 6 биле против. Осталих 74 гласа није се рачунало јер се радило о суздржаним државама. Против резолуције Србије гласале су Албанија, Маршалска острва, Микронезија, Науру, Палау и Сједињене Америчке Државе.[10] Либерија иако је била присутна током гласања није се изјаснила у предвиђеном временском року. Њен глас уследио је по закључавању гласачких картица. Представник Либерије накнадно се изјаснио да је против резолуције, али је председавајући одбио глас, те се због тога Либерија сврштава у земље које нису биле присутне. Са 92,7% валидних потврдних гласова, председавајући Мигел Деското је српску резолуцију прогласио усвојеном (бр. A/RES/63/3).[11]
Земље које су гласале за резолуцију.
Земље које су гласале против резолуције.
Земље које су се уздржале од гласања.
Земље које су биле одсутне приликом гласања.
Међународне организације
|
Међународне организације | |
| Европска унија | |
| Савет Европе | |
Гласови
| |
| НАТО | |
Иако се према правилнику Генералне скупштине Уједињених нација државе изјашњавају искључиво самостално а не у оквиру неке међународне организације, ни једна међународна организација није успела да формира јединствен став према резолуцији А/63/3.
Европска унија — Све чланице имале су своје делегације током гласања. Иако је политика Уније да заступају заједнички став у спољнополитичким питањима, она ни овом приликом није успела да наступи са једногласним ставом. Од 27 држава њих 22 било је суздржано, док су Грчка, Кипар, Румунија, Словачка и Шпанија пружиле подршку Србији. Ни једна земља није гласала против предлога нацрта резолуције.- Савет Европе — у великој мери био је суздржан од гласања, чак 33 државе. Њих 12 гласале за За, док је Турска била одсутна и Албанија гласала против.
НАТО — Од 26 чланица савеза само је САД био против предлога нацрта резолуције. Као и Савет Европе, и НАТО је у великој мери био дистанциран од гласања. 19 чланица било је суздржано, док је 5 гласало за резолуцију. Турска није присуствовала.- Савет безбедности — као најважније тело Уједињених нација било је подељено по питању гласања. Руска Федерација и Народна Република Кина гласало је за подршку Србије, док су Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске и Француста биле суздржане. Једнино је САД гласао против. Од несталних чланица СБ УН Белгија, Буркина Фасо, Италија и Хрватска биле су суздржане док су Јужна Африка, Вијетнам, Индонезија, Костарика и Панама гласале за нацрт резолуције. Либија није присуствовала заседању Генералне скупштине.
- Покрет несврстаних — Велику подршку Србија је имала и од чланица Покрета Несврстаних. Чак њих 45, од 111 држава, гласало је за резолуцију, до је 31 било суздржано. Остале државе нису имале своје представнике. Глас Либерије није се узео у обзир.
Remove ads
Међународне реакције на резолуцију
Неколико минута по завршетку заседање ГС УН већина светских глобалних медија пренело је вест да је нацрт резолуције Србије усвојен. Једне од првих биле су и српски медији који су преносили заседање (Фокс телевизија и РТС).
Многобројни аналитичар и политичари оценили су позитиван исход гласања у Њујорку као велику дипломатску победу Србије. Међу њима био је и амбасадор Руске Федерације у Београду, Александар Конузин поручивши грађанима Србије да не дају своју земљу[12].
| „ | Грађани Србије, нека резултати постигнуте политичке победе ојачају вашу веру у праведеност ствари коју браните и охрабри вас за нове напоре. Желим да се придружим речима великог руског писца Александра Солжењицина: „Срби не дајте своју земљу“. Будите сигурни да ће Русија и убудуће бити уз Србију. -Алексадар Конузин, амбасадор | ” |
Само дан од одлуке ГС, уследила су нова признања непризнате државе Косова од стране БЈР Македоније и Црне Горе. Посебне реакције у јавности је изазвало признање од стране Црне Горе, с обзиром да оваква одлука није донета у Скупштини Црне Горе, већ ју је донела влада премијера Мила Ђукановића, иако је Црна Гора дан раније гласала у УН за Резолуцију, чиме је подржала захтев Србије. Политичари и јавност у Србији оштро су осудили одлуку ових бивших југословенских држава и прогласили су амбасадора Црне Горе[13], а потом и Македоније[14], за персоне нон грате. Поред званичника двеју република, забринутост је истакла и Влада Велике Британије.[тражи се извор]
Remove ads
Резолуција у Међународном суду правде
Захтев од стране Генералне скупштине Уједињених нација, упућен Међународном суду правде званично је 10. октобра стигао у Хаг, чиме је формално почела процедура о изјашњавању суда о легалности чина привремене самоуправе на Космету[15]. Иако је првенствено премијер Србије Мирко Цветковић,изјавио да ће се суд о резолуцији А/63/3 изјаснити по хитној процедури[16], а одлуку донету најкасније до краја 2009. године, вест је демантована.
Шеф Секретаријата Међународног суда правде Лоранс Блерон потврдила је демант Мирка Цветковића, и навела да ће суд донети самостално одуку о брзини решавање спора.[17]
| „ | Што се тиче питања да ли ће тај случај бити разматран у регуларној или хитној процедури, треба само прочитати захтев Генералне скупштине УН да би се видело да се реч 'хитно' нигде не помиње. - Лоранс Блерон | ” |
Суд је одредио 17. април 2009. као крајњи рок за пружање писаних изјава, а поред Приштине и Београда, своје ставове моћиће да изнесу и све чланице Уједињених нација.
Званичници Приштине објавили су да ће њихов експертски тим пред Међународним судом правде предводити британски правник и члан Комисије за међународно право при Уједињених нација, Мајкл Вуд, који је учествовао у обличавању Дејтонског споразума.[18]
Ово је 25 случај, у којем се од Међународног суда, на захтев УН, тражило мишљење у међународним споровима.[19]
Remove ads
Усмена расправа заинтересованих страна
Међународни суд правде је 9. октобра 2009. саопштио да ће јавна саслушања (усмена расправа) по захтеву за саветодавно мишљење о сагласности са међународним правом једностраног проглашења независности од стране привремених органа самоуправе на Косову и Метохији бити одржана од 1—11. децембра 2009. У саслушањима ће учествовати 30 земаља, као и аутори декларације о независности. За излагање Србије и аутора декларације предвиђено је по 3 часа 1. децембра. Остале државе имаће излагања по 45 минута наредних дана. Распоред саслушања је следећи:[20]
- 1. децембар, 10—13:
Србија - 1. децембар, 15—18: аутори једностране декларације о независности
- 2. децембар, 10—13:
Албанија, 
Немачка, 
Саудијска Арабија, 
Аргентина - 3. децембар, 10—13:
Аустрија, 
Азербејџан, 
Бахреин, 
Белорусија - 4. децембар, 10—13:
Боливија, 
Бразил, 
Бугарска, 
Бурунди - 7. децембар, 10—13:
Кина, 
Кипар, 
Хрватска, 
Данска - 8. децембар, 10—13:
Шпанија, 
САД, 
Русија, 
Финска - 9. децембар, 10—12:15:
Француска, 
Јордан, 
Норвешка - 10. децембар, 10—13:
Холандија, 
Лаос, 
Румунија, 
Уједињено Краљевство - 11. децембар, 10—11:30:
Венецуела, 
Вијетнам.
Председник Међународног суда правде, судија Хисаши Овада, је 19. новембра изјавио да саветодавно мишљење Суда неће бити у облику једнозначног, недвосмисленог одговора „да” или „не”. Према Овади, закључак Суда ће бити „на 30 страница” и да ће га „бити просто потребно изучавати”.[21] Професор међународног права Тибор Варади, заступник Србије у спору БиХ против Србије пред МСП, је оценио да је овакав иступ „потпуно неуобичајен”, „неприхватљив” и „за мене као правника шокантан”, и изразио сумњу да је могуће да је дошло до неспоразума. Варади је појаснио како је у случају када Суд даје мишљење а не одлуку, вероватније да оно буде више нијансирано и мање једнозначно, али и да „већи је подвиг Суда и боље урађен посао ако је мишљење једносмислено”. Он је оценио и да ће на крају процеса вероватно бити једно мишљење које ће потписати већина судија, а да је могуће и да ће бити још мишљења које ће потписати по неколико судија, али да се до било ког закључка може доћи тек пошто се чују аргументи странака.[22]
Remove ads
Мишљење МСП
Веће од четрнаест судија Међународног суда правде, изјаснило се 22. јула 2010. године, у односу 10:4 по питању „Да ли је унилатерална декларација Привремених институција самоуправе на Косову о независности од 17. фебруара 2008. године у сагласности с међународним правом?” мишљењем да Декларација о независности Косова не представља кршење међународног права јер оно не забрањује декларације ове врсте као такве. Аутори декларације нису деловали као привремене институције самоуправе, већ као особе које су заједно деловале изван оквира привремене администрације као и да тиме не признаје само право косовских Албанаца на отцепљење нити га негира, и у складу с тим навео да „Суд није одлучивао о праву на самоопредељење”, а одлуку о даљем процесу решавања проблема Косова препустио је Генералној скупштини УН који је власан да о томе одлучује.[23]
Remove ads
Види још
Напомене
- Република Косово (алб. ) једнострано је проглашена држава на територији Републике Србије, противно Уставу Републике Србије и Резолуцији Савета безбедности Уједињених нација 1244. Према Резолуцији, цела територија Косова и Метохије, правно гледано, налази се у саставу Србије док не буде постигнуто коначно решење. Србија не признаје једнострано отцепљење, по међународном праву, њене територије, прецизније аутономне покрајине под привременом управом Уједињених нација (УНМИК). Влада са седиштем у Приштини има дефакто власт над већином територије, док поједине структуре Србије функционишу на северу и у српским енклавама.
Референце
Спољашње везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads