Реченица

За друга значења, погледајте страницу Реченица (вишезначна одредница).

У нефункционалној лингвистици, реченица је текстуална јединица која се састоји од једне или више речи које су граматички повезане. У функционалној лингвистици, реченица је јединица написаног текста ограничена графолошким карактеристикама, као што су велика слова и ознаке (запете, упитници и узвичници). Супротно овом појму је крива, која је ограничена фонолошким особинама као што су висина тона и звучност и ознаке као што су паузе; и са клаузом, која представља низ речи који представљају неки процес који се одвија током времена.^[1] Овај појам се углавном односи на реченицу у свом нефункционалном смислу, иако се рад у функционалној лингвистици индиректно наводи или разматра.

Реченица може садржати речи груписане заједно да изразе изјаву, питање, узвик, захтев, наредбу или сугестију.^[2] Реченица је скуп речи који у принципу говори потпуну мисао (иако можда неће имати смисла узето из изолације контекста); стога она може бити једноставна фраза, али мора да има довољно значења да имплицира клаузу, чак и ако није експлицитна. На пример реч „Два” као реченица (одговор на питање „Колико их је било?”) подразумева клаузу „Било је двоје”. Обично реченица садржи субјекат и предикат. Реченица се такође може дефинисати потпуно у правописним терминима, као група речи која почиње великим словом и завршава се тачком.^[1]

Чланови реченице:

• Главни - Субјекат и Предикат.
• Зависни - Атрибут и Апозиција (одредбе именице), Објекат (допуна глагола) прилошке одредбе (одредбе глагола).

Речи у реченици имају функцију реченичких чланова. То је синтаксичка функција речи.

Субјекат

Субјекат или субјект означава о коме или чему се у реченици говори. Субјектом се означава вршилац радње, носилац стања, узрочник збивања, односно оно чему се предикатом нешто приписује.

• Учитељица прегледа задатке.
• Јована и Теодора су добиле петице у школи.

Функцију субјекта најчешће остварују именице и именичке заменице, именичка синтагма или паралелни реченични чланови.

• Неки старији људи су седели на клупи.
• Милица и Тамара су добре другарице.

У функцији субјекта могу се осим именичких појавити друге врсте речи.

• Трчати је здраво.
• Пет је мој срећан број.

Граматички субјекат је увек у номинативу.

• Мома се игра.

Логички субјекат је у генитиву, дативу или акузативу.

• ген. Нема Моме. (Мома није ту.)
• дат. Мени се спава. (Ја сам поспан.)
• ак. Весну је страх. (Весна осећа страх.)

Предикат

Предикат је централни члан реченице. Он казује нешто о субјекту. Може бити глаголски и именски.

• Глаголски предикат је глагол у личном глаголском облику. Њиме се субјекту приписује нека радња, стање или збивање.
• Именски предикат се састоји од два дела. То су глаголски и именски део. Глаголски део је помоћни глагол ЈЕСАМ - БИТИ у личном глаголском облику. Именски део предиката може бити било која именска реч (именица, заменица, придев, број или прилог) или синтагма са именском речју, и он означава садржај именског предиката.
• приписује субјекту неку особину: Ана је лепа.
• идентификује субјекат: Ана је васпитачица.

Предикат може бити ПРОСТ или СЛОЖЕН.

• Прост - састоји се од једног глагола у личном глаголском облику.
• Сложен - састоји се од два, понекад и од три глагола. У сложеном предикату први глагол нема потпуно значење. Такви су глаголи моћи, хтети, желети, морати, смети.

Дужина

Са обновљеним интересом, дужина реченице се проучава од 1980-их, углавном у контексту „других синтактичке феномене”.^[3]

Једна дефиниција просечне дужине реченице прозног параграфа је однос броја речи и броја реченица.^[4] У уџбенику Математичка лингвистика, Андраса Корнеја, сугерише се да је у „новинарској прози просечна дужина реченице изнад 15 речи”.^[5] Просечна дужина реченице углавном служи као мерило за процену реченичне тешкоће или сложеност.^[6] Уопштено, ако се просечна дужина реченице повећа, онда ће се и сложеност реченице повећати.^[7]

Друга дефиниција „дужине реченице” је број клаузула у реченици, док је „дужина клаузуле” број фонова у клаузули.^[8]

Истраживања Ерика Шила и Питера де Хана базирана на узорцима текста су показала да две суседне реченице имају већу вероватноћу да имају сличне дужине од две реченице које нису суседне, и да готово сигурно имају сличну дужину у фикцији. Ово је супротстављено теорији да „аутори могу да теже да имају наизменичне дуге и кратке реченице”.^[9] Дужина реченице, као и сложеност речи, су фактори у читљивости реченице; међутим, и за друге факторе, као што је присуство везника, речено је да „знатно олакшавају разумевање”.^[10][11]