Светислав Симић

Светислав Симић (Ужице, 4. март 1865 — Лозен, 8. март 1911) био је српски дипломата, секретар министарства, национални радник и новинар.^[1] Један је од најзаслужнијих државних службеника за помагање и организацију српског четничког покрета у Македонији.

Светислав Симић
Пуно име	Светислав Симић
Датум рођења	(1865-03-04)4. март 1865.
Место рођења	Ужице, Кнежевина Србија
Датум смрти	8. март 1911.(1911-03-08) (46 год.)
Место смрти	Лезен, Швајцарска
Образовање	Филозофски факултет у Београду
Занимање	дипломата

Биографија

Основну школу похађао је у Ужицу и Књажевцу, а гимназију у Пожаревцу и Београду. Студирао је на Филозофском факултету у Београду. Провео је и годину дана на студијима у Петрограду.

породица Светислава Симића

Неколико година радио је као наставник. Током 1894. постао је секретар министарства спољних послова,^[1] а онда је 1898. постављен за конзула у Приштини заменивши на том положају Тодора Станковића. Уз Јована Јовановића Пижона био је један најзаслужнијих државних службеника за помагање и организацију српског четничког покрета у Македонији.^[2] Помагао је Богдану Раденковићу да оствари бољи контакт са српском владом. У јулу 1904. постао је дипломатски агент у Софији.^[1]

Цели живот био је активан у новинарству. Основао је и уређивао Уставну Србију, а учествовао је и у оснивању Српскога Књижевнога Гласника.^[1] Био је оснивач Дела и уредник и сарадник многих листова: Одјека, Дневнога Листа, Јавора, Зоре, Наставника и Просветнога Гласника.^[1] Штампао је много расправа и брошура укључујући; Македонско Питање, Радикали и наша национална политика, Срби и Арбанаси, Стара Србија и Арбанаси. Најчешће се потписивао псеудонимом Павле Орловић.

Након проглашења бугарске независности 1908. постао је посланик у Софији и на том месту је остао све до одласка на лечење у Швајцарску.^[1]

Умро је 8. марта 1911. у Лезену у Швајцарској.^[1]

Изабрани радови

• Симић, Светислав (1902). Скопаљско владичанско питање 1897-1902. Београд.