Селџучка династија

Селџучка династија, или Селџуци, била је сунитска династија Огуз Турака која је постепено постала дио персијског друштва и која је допринијела турско-персијској традицији у средњовјековној југозападној и средњој Азији.^[1][2] Селџуци су основали и Селџучко царство и Иконијски султанат, који су се на свом врхунцу простирали од Анадолије до Ирана и била је мета Првог крсташког похода.

Селџучка династија
Држава	Селџучко царство Иконијски султанат
Владарска титула	султан Селџучког царства султан Иконијског султаната емир Дамаска емир Алепа
Оснивач	Селџук (10. вијек)

Рана историја

Селџуци воде поријекло од Киник гране Огуз Турака,^[3][4][5][6] који су у 9. вијеку живјели на периферији муслиманског свијета, сјеверно од Каспијског и Аралског језера у Јабгу канату Огуског племенског савеза,^[7] у Казашкој степи Туркестана.^[8] Током 10. вијека, због различитих догађаја, Огузи су дошли у близак контакт са муслиманским градовима.^[9]

Када се Селџук, вођа селџучког клана, разишао са Јабгуом, старјешином Огуза, одвојио се свој клан од главнине Токуз-Огуза и поставио је табор на западној обали доњег тока Сир Дарје. Око 985. године, Селџук је прешао на ислам.^[9] У 11. вијеку Селџуци су се преселили из домовине својих предака у Персију, у покрајину Хорасан, гдје су наишли на Газнавидско царство. Године 1024, 40.000 породица Огуз Турака се преселило у Кавкаску Албанију.^[10] Селџуци су поразили Газнавиде у бици на Наса пољу 1035. године. Торгул, Чагри и Јабгу стекли су инсигније (знамења) гувернера, добили су посједе и звање дехкана.^[11] У бици код Дандакана поразили су Газнавидску војску и након успјешне Торгулове опсаде Исфахана 1050/51. године,^[12] успоставили су своју државу која ће касније постати позната као Селџучко царство. Селџуци су се помијешали са мјесним становништвом и прихватили персијску културу и персијски језик у наредним десетљећима.^{[13][14][15][16]}

Касни период

Након доласка у Персију, Селџуци су прихватили персијску културу и персијски језик као званични језик власти^{[13][17][18][19][20][21][22][23][24]} и имали су значајну улогу у развоју турско-персијске традиције која је окарактерисана као „персијска култура под покровитељством туркијских владара”.^[25] Данас, памте се као велики покровитељи персијске културе, умјетности, књижевности и језика^[13][14][17] и сматрају се дјелимичним прецима данашњих Западних Турака — становника Азербејџана (укључујући и Ирански Азербејџан), Турске и Туркменистана.

Види још

• Османска династија