Слава Рашкај
хрватска сликарка From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Слава Рашкај (Озаљ, 2. јануар 1877 – Стењевец, Загреб, 29. март 1906) била је хрватска сликарка. Њени акварели светлог колорита и чаробне атмосфере, постигнути истанчаном применом светла, представљају највиши домет у хрватском акварелном сликарству с краја 19. и почетком 20. века.[1]
Remove ads
Биографија
Слава Рашкај рођена јао Фридерика Славомира Олга Рашкај.[2] Од рођења је била глувонема. Од осме године школовала се у Заводу за глувонему децу у Бечу, где је боравила од 1885. до 1893. године. У бечком заводу Слава је добила прве лекције из ликовне уметности. Из Беча се вратила у Озаљ где је, показавши таленат, наставила да се бави цртањем и сликањем. Са осамнаест година, 1895, по наговору озаљског учитеља Ивана Отоића,[2] прелази у Загреб где је, посредовањем хрватског сликара и историчара уметности Исидора Кршњавија, смештена у Завод за глувонему децу. Већ следеће, 1896/97. године похађала је курс умјетничко-обртничког цртања у женској стручној школи и приватно похађала часове сликања код хрватског сликара Беле Чикош-Сесије.[3]
Године 1899. вратила се у Озаљ а затим, током 1899/1900. краће боравила у Лобору, Златару, Ораховици и Опатији. У јесен 1900. поново се враћа у Загреб, у Завод за глувонему децу.[3]
Године 1901. код Славе се јављају први знаци душевне болести и 1902. бива смештена у Завод за умоболне у Стењевцу, гдје је остала до смрти.[1] Умрла је 1906. године, у двадесет деветој години живота.
Remove ads
Уметнички рад
Слава је најчешће сликала је у својем атељеу у Заводу, смештеном у бившој мртвачници породилишта, ређе на отвореном, а током боравка у Озаљу 1899. углавном у пленеру.[3]
У Друштво хрватских умјетника Славу је увео њен учитељ сликања Бела Чикош-Сесија, који је био и један од оснивачаовог друштва, 1897. године.[4][1]
Обзиром да је умрла веома млада, на самом почетку каријере, за собом није оставила велики број радова. Њен невелики опус састоји се од акварела, нешто пастела, уља и цртежа, углавном у малом формату. Опус Славе Рашкај припада периоду хрватске модерне, и то њеној импресионистичкој струји.[1]
Слава се опробала и у примењеној уметности, декоришући више употребних предмета: лепезе, керамички послужавник, и платнени параван. Њене декорације, углавном у стилу сецесије, одликују се линеарношћу, стилизованим биљним мотивима и утицајем јапанске уметности. Изврсним декоративним стилизованим цртежима издуженога формата илустровала је литерарне прилоге у књижевном недељнику Виенaц, а њена дела су репродукована и у часописима Хрватски салон и Живот.[3]
Изложбе
Учествовала је 1898. на првој изложби Друштва хрватских умјетника, али за живота није имала самосталну изложбу. На изложбама Друштва излагала је широм Хрватске, као и на међународним изложбама. Њене слике биле су изложене и на Светска изложби у Паризу 1900. године. Прва ретроспективна изложба њених дела организована је у Загребу 1907. године, поводом обележавања 50. годишњице њене смрти.[1] Током наредних деценија самосталне изложбе њених дела приређиване су широм Хрватске, а њена дела излагана су и на заједничким изложбама широм бивше СФРЈ.[3]
Сликарски мотиви
Међу раним радовима најбројније су мртве природе, претежно тамне, настале под утицајем Беле Чикош-Сесије. У неким каснијим радовима, насталим око 1898, приметан је утицај сецесије.
Основни мотиви у делима које је Слава Рашкај насликала током свог најплоднијег периода, између 1898. и 1901, су лирски пејзажи Озља и околине и повремено људска фигура. Њени акварели светлог колорита и чаробне атмосфере, постигнути истанчаном применом светла, представљају највиши домет у хрватском акварелном сликарству с краја 19. и почетком 20. века.[1]
Remove ads
Почасти
У спомен на њу у Озљу је 1981. основана акварелистичка колонија Славино прољеће. Њено име носе Центар за одгој и образовање у Сплиту, Центар за одгој и образовање у Загребу,[5] Дневни центар за рехабилитацију у Ријеци и Галерија у склопу Клинике за психијатрију Врапче, у којој се некада и Слава лечила.[3]
Хрватска народна банка је 2000. године, у склопу серије пригодног кованог новца под називом „Знамените Хрватице」, издала сребрени ковани новац од 200 куна посвећен Слави Рашкај.[6]
О њој су снимљена два ТВ филма (1989. и 1999. године) и играни филм Сто минута Славе (2004), са Сањом Вејновић у главној улози.
Март (око 1890)
Жути пијетао и бијела кокош (око 1896)
Мала глувонема Вера Папић из села (1897)
Локвањи (1899)
Види још
- Списак хрватских сликара
Референце
Литература
Спољашње везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads