Сол Белоу

Сол Белоу (енгл. ; Монтреал, 10. јун 1915 — Бруклин, 5. април 2005)^[1] био је амерички књижевник. За свој књижевни рад Белоу је добио Пулицерову награду, Нобелову награду за књижевност и Националну медаљу за уметност.^[2] Он је једини писац који је три пута освојио Националну награду за књижевност,^[3] и добио је медаљу за животно дело Националне фондације за књигу за изузетан допринос америчкој књижевности 1990. године.^[4]

Сол Белоу
Портрет књижевника из 1964. године, објављен на корици првог издања романа Херцог
Датум рођења	(1915-06-10)10. јун 1915.[1]
Место рођења	Монтреал, Канада
Датум смрти	5. април 2005.(2005-04-05) (89 год.)
Место смрти	Бруклин, САД
Образовање	Универзитет Висконсина у Медисону, Универзитет у Чикагу, Универзитет Северозападни
Награде	Нобелова награда за књижевност

Према речима шведског Нобеловог комитета, његово писање је показивало

Мешавину богатог пикарског романа и суптилне анализе наше културе, забавних авантура, драстичних и трагичних епизода у брзом низу испресецаних филозофским разговором, а све то развија коментатор са духовитим језиком и продорним увидом у спољашње и унутрашње компликације којe нас подстичу на деловање, или нас спречавају да делујемо, и то се може назвати дилемом нашег доба.^[5]

Његова најпознатија дела су Авантуре Оги Марча, Хендерсон Краљ кише, Херцог, Планета господина Самлера, Искористи дан, Хумболтов дар и Равелштајн.^[6]

Белоу је изјавио да је од свих његових ликова, Јуџин Хендерсон, из Хендерсона краља кише, био најсличнији њему.^[7] Белоу је одрастао као имигрант из Квебека. Како то описује Кристофер Хиченс, Белоуова фикција и главни ликови одражавају његову сопствену чежњу за трансценденцијом, битку „да се превазиђу не само услови у гету већ и гето психозе.」^[8][9] Деканов децембар, назван „великим лудостима 20. века「. Ова трансценденција „неизрециво суморног「 (фраза из Dangling Man) постиже се, ако се уопште може постићи, „свирепом асимилацијом учења「 (Хиченс) и истицањем племенитости.

Биографија

Рођен као четврто дете имиграната јеврејског порекла, рођен близу Монтреала у Квебеку^[10][11] и одрастао у Чикагу. Његови родитељи^[12] су се 1913. доселили из Петрограда Русија у Канаду.^[10][11] He had three elder siblings - sister Zelda (later Jane, born in 1907), brothers Moishe (later Maurice, born in 1908) and Schmuel (later Samuel, born in 1911).^[13] До своје девете године живео је у сиромашном делу Монтреала настањеном Русима, Пољацима, Украјинцима, Грцима и Италијанима. Још од детињства био је под утицајем јидиша и хебрејског језика,^[14][15] касније је био и познавалац француског. Његова породица преселила се у Чикаго 1924. када је имао девет година; тамо је одрастао и завршио колеџ а затим је неколико година провео у Њујорку да би се поново вратио у Чикаго као професор. Студирао је антропологију и социологију на универзитетима америчког средњег Запада, а касније је и предавао на Принстону, Универзитету Чикаго и Универзитету Њујорк.

Поред романа, писао је и драме, критичке чланке и краћа прозна дела. На почетку каријере био је под утицајем Лава Троцког. Касније се бавио и проучавањем културе и традиције руско-јеврејског наслеђа. Његова дела су га представила као јеврејско-америчког писца, постала су веома значајна у америчкој књижевности после Другог светског рата. Белоу се бави тематиком модерног урбаног човека, кога је друштво оштетило, али чија је душа остала недирнута; његова оригиналност је делом у културној софистицираности, а делом у уличној мудрости. У књижевном смислу, поштовао је Драјзера, Фокнера и Хемингвеја али и Сервантеса, Балзака и Толстоја. Критичари су га сврставали међу велике реалистичке писце, следбенике Драјзера и америчке урбане натуралистичке традиције.

Пажњу критике скрену је већ првим романима „Човек у очекивању「 и „Жртва「 а трећи роман „Авантуре Огија Марча「 га је већ уврстио међу значајне писце његовог времена. Шездесете године су биле ера великих политичких и друштвених промена у Америци које су знатно утицале и на уметност. То је деценија у којој се амерички роман окреће фантастичким чињеницама.

Био је у посети Србији, где је посетио Београд и манастир Милешеву. Према једног анегдоти, током пута ка Београду је у Рашкој морао сачекати један час док се није завршило свадбено коло младожење Милисава Савића.^[16]

Године 1975. добио је Пулицерову награду за роман „Хумболтов дар「.

„За разумевање људске природе и за суптилне анализе савремене културе које прожимају његово целокупно дело「 Сол Белоу је 1976. добио Нобелову награду за књижевност.^[17]

Уз Вилијема Фокнера сматра се најзначајнијим и „најтемељнијим" романсијером модерне америчке књижевности 20. века {{|чињеница}}. Тема готово сваког његовог дела је „смрт као изазов「 коју је још као млад „два пута случајно избегао「. Његови описи у делима често пролазе границе стварног, па се сукоби појединаца или група претварају тада у симболе отуђености, са тескобама у душама и подсвесним кривицама које расна мржња често изазива.

У говору након добијања Нобелове награде 12. децембра 1976.^[18], рекао је: „Нобелова награда није учинила срећним ни једног америчког добитника, нарочито не књижевника. Синклер Луис и Џон Стајнбек одмах су постали невероватно суморни, а што се тиче Ернеста Хемингвеја, он је тада и престао да пише「! Поред тога Белоу је тада цитирао Алена Роб-Гријеа који је рекао да роман ликова у целини припада прошлости и поставио је питање мора ли писац нужно да прекине с испитивањем ликова. Уметност се, по Белоу, нужно бави средишњим човековим енергијама а из те борбе у средишту произлази велика, болна жеља за ширим, флексибилнијим, потпунијим, смисленијим, свеобухватнијим приказом шта смо ми као људска бића, ко смо и чему служи овај живот. У том смислу, лик је фундаментална компонента која омогућава писцу да се бави оним што је у средишту општег занимања, а то је човечанство које покушава да у нереду и тами установи да ли ће да опстане или пропадне. Збор тог разлога романописац се не може да одрекне свих оних ствари које чине човека - његов карактер, човечност, историчност, потребу за културом, схватање света, његове чињеничности (материјалности) итд.

Умро је 5. априла 2005. у Бруклину (Масачусетс, САД).

Изабрана дела Сола Белоу објављена су у Сарајеву у 7 књига 1990. Издавачи су били Веселин Маслеша и Свјетлост.

Политичко гледиште

Како је одрастао, Белоу се одлучно удаљио од левичарске политике и поистоветио се са културним конзервативизмом.^[19][20] Његови противници су обухватали феминизам, кампуски активизам и постмодернизам.^[21] Белоу се такође удубио у често спорну област јеврејских и афроамеричких односа.^[22] Белоу је био критичан према мултикултурализму и, према Алфреду Казину, једном рекавши: „Ко је Зулу Толстој? Папуански Пруст? Било би ми драго да га прочитам.「^[23][24] Белоу се донекле дистанцирао од ових опаски, које је окарактерисао као „очигледно ван оквира и свакако педантичке「. Он је, међутим, остао при својој критици мултикултурализма, пишући:

У сваком разумно отвореном друштву, апсурд ситне мисаоно-полицијске кампање изазване бесмисленим увећањем „дискриминаторних「 примедби о Папуанцима и Зулуима би се смејао. Бити озбиљан у овом фанатичном стилу је нека врста стаљинизма – стаљинистичке озбиљности и оданости партијској линији које се старији грађани попут мене превише добро сећају.^[25]

Одабрана дела

• „Човек у очекивању「 (Dangling Man) (1944),
• „Жртва「 (Victim) (1947),
• „Авантуре Огија Марча「 (The Adventures Augie March) (1953), за који је добио Националну награду за најбољи роман.^[26]
• „Не пропусти дан「 (Seize the Day) (1956),
• „Хендерсон, краљ кише「 (Henderson the Rain King) (1959),
• „Херцог「 (Herzog) (1964),^[27]
• „Планета господина Самлера「 (Mr. Sammler's Planet) (1970), Национална награда за најбољи роман.^[28]
• „Хумболтов дар「 (Humboldt' Gift) (1975), за који је добио Пулицерову награду.^[29]
• „Динов децембар「 (The Dean's December) (1982),
• „Више их умире од туге「 (More Die oh Heartbreak) (1987),
• „Крађа「 (A Theft) (1988)
• „Веза Белароса「 (The Bellarosa Connection) (2002)
• „Ревелштајн「 (2002)