Српска рамонда

Рамонда сербика преусмерава овде. За награду, погледајте страницу Награда Рамонда сербика.

Српска рамонда, колачић или цвет феникс (лат. ) је ендемска биљка централног Балкана из породице . Биљку је открио Јосиф Панчић 1874. године на обронцима планине Ртањ изнад Сокобање. је остатак суптропске флоре Европе и Медитерана, највероватније афричког порекла. Веома је слична биљци и сматра се да се од ње полиплоидијом одвојила током терцијара у самосталну врсту.^[1][2]

Научна класификација
Царство:
Дивизија:
(нерангирано):
(нерангирано):
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
Биномно име
Синоними

Опис биљке

— цртеж објављен 1918. године у енглеском ботаничком часопису „”

Ово је вишегодишња, зимзелена, зељаста биљка.^[1]

Листови су јој скупљени у приземну розету, ромбични до елиптично-ромбични. По ободу су неправилно и крупно назубљени.^[1]

Цветна дршка је без листова, висока је до 15 cm и на њој се налази 1—3 цветова, а код старијих примерака до 6 цветова. Цветови су смештени у вршној разређеној цвасти. Крунични листићи код цветова су бледо љубичасте боје са жутом основом. На цвету се најчешће налази 4-5 круничних листића, а ређе 3 или 6. Прашници су љубичасте боје.^[1]

Плод је чахура са пуно браонкастог семена.^[1]

Број хромозома је = 144.

За ову биљку је карактеристична и појава да и уколико се потпуно осуши може поново да оживи уколико се залије. Ову могућност да се из стања анабиозе поново врате у живот поседује веома мало биљака цветница. У Европи сем врста рода само још две цветнице могу да се поврате из анабиозе ( и ).^[3]

Станиште и распрострањеност

Српска рамонда у Лазаревом кањону

Станиште ове биљке су пукотине кречњачких стена, најчешће у заштити шумске вегетације. Живи у клисурама и нижим планинским гребенима на надморској висини од 150—1800 m. Чешће се налази у брдском и нижем планинском региону на надморским висинама од 300 до 1000 . Насељава само северно експониране стене. са другим биљкама образује реликтне хазмофитске заједнице од којих су најзначајније и већи број заједница типа .^[1] Такође на стаништима где се преклапа са , у зонама симпатрије, образује субасоцијацију .^[4]

је ендемит централног дела Балканског полуострва. Насељава следеће земље: Албанију, Бугарску, Грчку (Епир), Северну Македонију, Србију, Црну Гору.^[1] Ареал се карактерише бројним дисјункцијама од којих се издвајају две највеће. Једна у источној Србији и северозападној Бугарској и друга, већа, од Црне Горе, преко јужне Србије (Косово и Метохија), Северне

Македоније, Албаније до Грчке.^[1]

Угроженост

Због неприступачности највећег дела станишта, није примећено опадање бројности популација ове биљке. Међутим приступачни делови станишта (стене поред путева) као и мале локалне популације су у великој мери смањене и на ивици су нестанка због експлоатације од стране сакупљача.^[1] Према истраживањима у источној Србији (Сићевачка клисура, Јелашничка клисура, клисуре северних падина Шар планине) бројност популације на 5 m² варира од 10-350 јединки. У узрасној структури претежно се јављају репродуктивни адулти. Млађе узрасне класе су честе у заједницама са маховинама.^[1]

Колекционарско скупљање за хербарске збирке и ботаничке баште представља један од најзначајнијих фактора угрожавања. Биљка је такође угрожена и уништавањем природне шумске вегетације чиме се мењају микроклиматски услови, као и изградњом хидроакумулација у кањонима.^[1]

У Србији је заштићена као природна реткост.

Галерија

• 
• 
• 
• 

Види још

• Наталијина рамонда