Терзија

Терзијски занат је оријенталног порекла, о чему сведочи порекло речи. Реч терзија потиче од персијске речи „derzi「 односно турске „terzi 「 која значи кројач.^[2]

У терзијски занат, убрајала су се три заната: чохаџијски, кафтанџијски и клашњеџијски, а поред њих постојало је и неколико њима блиских заната и других проистеклих из њих. Чохаџије су кројиле одећу од чоје и везлe их срмом или свиленом бућмом. Од чохаџија су се издвојили вешти мајстори за везење искључиво срмом и називани су срмаџије.

Терзијски рад текао је следећим редом: исписивање орнамента сапуном на материјалу (пре веза), пришивање хартије, тј. фишека с наличја материјала нa коме се изводи вез, затим сам чин везења и на крају пеглање и постављање поставе с наличја.^[3]

Делови одеће које су шиле терзије се зову: антерија, долама, мушки гуњићи, јечерма, џамадан, минтан, мисараба, тозлук, јелек, џубе, либаде, фистан, кумош, ћурак, шалваре, шкутељка...^[4]

Тканине које су терзије употребљавале за израду ношње само су делимично биле народне израде. Обично је то била индустријска и занатска роба с истока, или касније фабричка са запада: чоја, кадифа, атлас, кумаш, шамалаџа, ћитабија. За украшавање разних одеће употребљаване су разне врсте гајтана (вунени, свилени, златни и сребрни), бикма (свилена и срмена), шљокице и разне врсте ширита које су израђивале занатлије казаси. Поред гајтана од сребрне и златне нити, доминантни су били гајтани црвене, зелене и плаве боје.^[3]

Разлика између терзија и абаџија била је у материјалу, кроју и начину украшавања. Терзије су шиле углавном за градско становништво, док су абаџије шиле за сеоско.

Због сличности заната често су долазили и у сукобе. Касније опадањем оба заната су се међусобно испомагала па одећу коју би сашиле абаџије украшавале су терзије.

Прихватањем грађанства да носе све више европску ношњу и потреба за производима терзија је опадала.

О занату

Види још

Референце

Литература

Wikiwand - on