Административна подела Србије (1945—2007)
From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Административна подела Србије (1944—1990) обухвата управну (административно-територијална) поделу Србије у раздобљу од ослобођења земље у јесен 1944. године до доношења Устава Републике Србије из 1990. године. Током тог раздобља, извршено је неколико системских промена у административно-територијалној организацији Србије, која је у различитим периодима почивала на тростепеним или двостепеним облицима управе, заснованим на јединицама као што су: области, окрузи, градови, срезови и општине.[1]
Remove ads
Административна подела НР Србије (1944—1963)
Након ослобођења Србије у јесен 1944. године, извршено је успостављање нових органа власти, уз задржавање дотадашње тростепене поделе на округе, срезове и општине.[2] Према првим законским решењима из 1945. године, централна Србија се састојала од следећих округа: Београдског (Београд), Ваљевског (Ваљево), Врањског (Врање), Крагујевачког (Крагујевац), Крушевачког (Крушевац), Лесковачког (Лесковац), Моравског (Јагодина), Новопазарског (Нови Пазар), Нишког (Ниш), Пиротског (Пирот), Подринског (Шабац), Пожаревачког (Пожаревац), Тимочког (Зајечар), Топличког (Прокупље), Ужичког (Ужице) и Чачанског (Чачак).[3]
У исто време, АП Војводина се састојала из следећих округа: Новосадског (Нови Сад), Панчевачког (Панчево), Петровградоког (Петровград), Сомборског (Сомбор), Сремског (Сремска Митровица) и Суботичког (Суботица),[4] док на подручју Аутономне косовско-метохијске области нису постојали окрузи, већ само срезови и општине.[5]
Доношењем Устава НР Србије из 1947. године,[6], а потом и нових законских решења из исте године, извршене су разне измене у административним структурама, а најзначајнију промену представљало је укидање округа и увођење градова (градски статус добило је тридесетак највећих места), уз задржавање дотадашње поделе преосталог дела територије на срезове и општине.[7]
Почетком 1949. године, донета је одлука о увођењу новог, обласног нивоа управе на целокупном подручју ФНРЈ. Реформа је покренута указом од 24. марта, донетим од стране Президијума Народне скупштине ФНРЈ, а спроведена је путем доношења нових законских и осталих прописа у федералним јединицама, укључујући и НР Србију,[8] која је поред АП Војводине и АКМО добила и пет управних области на свом средишњем подручју (Београдска, Крагујевачка, Нишка, Тимочка, Титовоужичка).[9]
Административном реформом из 1952. године, број градова смањен је на седам, тако да су градски статус задржали само: Београд, Зрењанин, Крагујевац, Ниш, Нови Сад, Приштина и Суботица.[10] Новом управном реформом из 1955. године, извршено је преуређење административних јединица, укинути су градови, а територија Србије је подељена на 42 велика среза, који су добили додатне надлежности.[11]
Значајна промена у територијалној организацији означена је постепеним укидањем срезова у Србији. Тај процес је започео 1959. године, када су укинути срезови на подручју Аутономне косовско-метохијске области.[12] У исто време, број срезова у осталом делу Србије смањен је на 21, а извршено је и укрупњивање општина, чији је укупан број такође смањен, уз проширивање територијалног опсега преосталих општина, које су добиле шира овлашћења.[13]
Доношењем новог закона, територија НР Србије је 1962. године подељена на 14 срезова (само на подручју Војводине и централне Србије) и 217 општина.[14]
Remove ads
Административна подела СР Србије (1963—1990)
Доношењем новог Устава СР Србије из 1963. године,[15] дотадашња Аутономна Косовско-Метохијска Област уздигнута је на виши ниво самоуправе и постаје Аутономна Покрајина Косово и Метохија. Потом се 1965. године приступило укидању свих пет срезова на подручју Аутономне Покрајине Војводине.[16] Исте године донет је нови закон, по којем је број општина смањен на 185.[17]
Затим је 1966. године укинуто и преосталих девет срезова на централном подручју СР Србије.[18] У исто време, укинуто је и неколико мањих општина.[19] Потом је 1967. године донет нови закон, по којем је број општина смањен на 179, а та редукција је извршена путем укидања 6 мањих општина на територији централне Србије.[20]
Доношењем новог Устава СР Србије из 1974. године,[21] општинама је дата могућност удруживања у градске заједнице општина, односно међуопштинске регионалне заједнице општина (284. члан). Током 1975. године на централном подручју Србије организовано је осам међуопштинских регионалних заједница општина: Зајечарска, Јужноморавска, Краљевачка, Нишка, Подрињско-колубарска, Подунавска, Титовоужичка и Шумадијско-поморавска. У међувремену је 1974. године формирана општина Раковица, па је укупан број општина порастао на 180.
Законом о изменама и допунама Закона о утврђивању територија општина, који је скупштина САП Војводине донела 1. јула 1980. године територија бивше општине Нови Сад је подељена на 6 општина: Детелинару, Лиман, Петроварадин, Подунавље, Славију и Стари Град које су са општином Сремски Карловци формирали градску заједницу општина Нови Сад. Тиме је укупан број општина у Србији повећан на 186.
На територији САП Косова се 1985. године поново оснива Општина Малишево,[22] а затим се 1987. године формира и Општина Зубин Поток.[23] Потом се током 1988. године оснивају општине: Штимље, Штрпце, Косово Поље, Обилић и Ново Брдо.[24][25] Следеће године се укидају општине градске заједнице општина Нови Сад осим општине Сремски Карловци и од њихове територије се формира општина Нови Сад. Тиме је укупан број општина у Србији био 188.
Последње промене у структури општина које су у СР Србији извршене уочи доношења новог устава, спроведене су средином 1990. године, када су образоване општине: Опоље, Гора и Звечан.[26]
Remove ads
Види још
Референце
Литература
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads