Томо П. Ораовац

Томо П. Ораовац (Ораово, 6/18. октобар 1853 — Београд, 3. март 1939) био је српски књижевник, публициста, борац за уставне слободе у Црној Гори, инспектор Министарства за финансије и народни посланик.^[1]

Гроб Томе Ораовца, Ново гробље у Београду

Табла са називом улице Томе Ораовца у Бару

Животопис

Рођен је у селу Ораово у Кучима. Припадао је првој генерацији која се школовала у Цетињској богословији (1869—1872).^[1] Након завршеног школовања је радио као учитељ, у Даниловграду, а затим у основној школи на Цетињу, а где је брзо затим постао и њен управитељ.^[1] Иницирао је сазивање прве скупштине црногорских учитеља, на којој се залагао за једнобразну наставу и укидање телесне казне у школама.^[2]

Током Вељег рата је обављао значајне дужности у снабдевању херцеговачких избеглица храном. Године 1876. године књаз Никола је га је поставио за главног администратора за пријем хране и помоћи из Русије. За саслуге указане црногорском народу је добио висока одликовања.^[2] Постављен је за главног интенданта у Бару, где је остао до 1881. Био је иницијатор оснивања Барске Српске народне читаонице, коју су подржали најугледнији грађани, чак и они који нису били писмени.^[3]

Заједно са неким истакнутим и слободоумним Црногорцима, покренуо је акцију за успостављање демократског и парламентарног режима.^[1]

У односу на апсолутистички режим тадашњег књаза, касније Николе је био у опозицији, протеран је из Црне Горе 1883. године и прешао је у Србију.

Служио је као чиновник у полицији и у Министарству финансија. Радио је као срескин начелник, порезник, контролор и инспектор у Министарству финансија и на том положају је остао све до пензионисања, након педесет година рада у државној служби.^[1]

Између два светска рата био је члан Радикалне странке Стојана Протића. Био је члан Друштва за проучавање историје Црне Горе као његов председник и предавач.^[4]

Бавио се књижевношћу и публицистиком. Још као млад је почео да пише лирску и епску поезију. Неке од његових песама, које су настале још у периоду док је живео у Црној Гори, постале су веома популарне.

Писао је о Цетињском манастиру и о вековној независности Црне Горе у Зетском гласнику. Пред смрт је припремио за штампу „Знамените Црногорке」, које су објављене наредне године.^[1]

Сахрањен је у Београду на Новом гробљу, у близини цркве свеог Николе. Изнад гроба је биста са приказом његове главе.

Дела

Књиге

• „Три знаменита Херцеговца」, Београд (1908)
• „Арбанашко питање и српско право」, Београд (1913)
• „Писмо Његовом Величанству Краљу Николи I」, Њујорк (1917) и Подгорица (2017)
• „Ловћенска анатема」, Женева (1918)
• „Војвода Трипко Џаковић」, Цетиње (1935)
• „Ратовање на Скадарском језеру. Освајање града Жабљака」, Београд (1935)
• „Знамените Црногорке」, Земун (1940)

Чланци

• „Имовина Цетињског манастира, Иван бегово завештање」, Зетски гласник, Цетиње 8/1936, бр. 33, 2.
• „О вјековној независности Црне Горе, Зетски гласник」, 7/1935, бр. 1-4, 4-5.