Цетињски летопис

Цетињски летопис, познат и као Цетињска хрисовуља и Цетињска хроника је збирка рукописа (писма, документи, извештаји и песме), које је сакупио митрополит Василије III Петровић Његош, и који је и сам аутор неколико текстова у њему. Садржи 81 листова димензија 32 цм х 21,5 цм писаних српском ћирилицом. Чува се у Цетињском манастиру. Постоје и друге верзије ове збирке, која нису идентична оригиналу, јер су оригиналне текстове преписивали и преводили на савремени језик различити људи, у различитим временима. Неки од примерака се чувају у Одеси и Санкт Петербургу.^[1]

Фрагмент Цетињског летописа

Зборник је до 19. века био познат као Цетињска хрисовуља. Од тог времена се назива хроника или летопис, понегде се среће и као Црнојевића хрисовуља или Цетињска хроника, јер се чува у Цетињском манастиру, који је саградио Иван Црнојевић 1484. године.

Садржај зборника

Први рукопис летписа је биографија Скендербега, која је највећи део хронике. Хроника још садржи и повеље и друге докумената издате од стране средњовековних српских владара.^[2]

Најпознатија је повеља Стефана Првовенчаног из 1212. године, у којој је он даје списак цркава које је саградио у Котору и Превлаци.^[3] Затим повеља Ивана Црнојевића из 1485. године у којој је забележио своје ктиторство у земљишту и имовине Цетињском манастиру.^[4]

Препис повеље Ивана Црнојевића из 1485. којим је основао Цетињски манастир је такође део Цетињског летописа.^[5]

У саставу летописа је и опис битке на Царевом Лазу (1712), митрополита Василија.^[6]

Први научник који је користио ову хронику као извор његових радова био је Василије III Петровић Његош, у свом спису о историји Црне Горе, објављеном у Москви 1754. године.