Црни лешинар

Црни лешинар или црни суп (лат. — ч. ’египи(ј)ус монакхус’) је велика птица грабљивица која насељава претежно Евроазију. Овај лешинар спада у највеће птице летачице. Члан је породице Accipitridae. Име је добио од грчке речи , а назив врсте monachus (монацхус) произилази из речи монах/калуђер, због карактеристичне главе.^[3]

Црни лешинар Временски распон: миоцен—данашњост[1] PreЄ Є O S D C P T J K Pg N
Статус угрожености
Скоро угрожен  (IUCN 3.1)[2]
Научна класификација
Домен:	Eukaryota
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Aves
Ред:	Accipitriformes
Породица:	Accipitridae
Род:	Aegypius
Врста:	A. monachus
Биномно име
Aegypius monachus Linnaeus, 1766
Синоними
Vultur monachus Linnaeus, 1766

Опис

Ова птица дугачка је 98—120 цм, са распоном крила од 2,5—3,1 м. Мужјаци имају масу 6,3—11,5 кг, док су женке тешке од 7,5—14 кг и тиме спадају у једне од најтежих птица Старог света.^{[4][5][6][7][8]} Црни лешинар је изразито тамна птица, тело јој је браон боје (осим главе). Кожа на глави и врату је плаво-сиве боје и беле изнад очију. Одрасла јединка има смеђе очи и бледосиве ноге. Из далека када се посматрају ове птице лете делује да су црне боје. Веома широка крила држе равно или благо закривљено.

Црни лешинари су генерално врло тихе птице и може да се чује комуникација између одрасле јединке са птићем; могу се чути како комуницирају и две одрасле јединке.^[9]

Станиште

Црни лешинар је евроазијска врста. Западна граница њиховог простирања је Шпанија, а источна средња Азија.^[10] Обично имају стално пребивалиште, осим у оним деловима њиховог распрострањења где су веома хладне зиме. Ова птица је љубитељ брдовитих, планинских подручја, посебно полуотворених станишта попут ливада на великим надморским висинама. У европском делу обично се налазе на надморској висини од 100—2.000 м, док су у азијском делу на већим висинама. Гнезде се на дрвећу у планинским пределима. Увек бирају неометана, удаљена места где нема људи у близини. Црни лешинари живе самостално или у паровима. На местима храњења или код великих лешева могу се формирати групе од 12 до 20 лешинара.

Размножавање

Црни лешинари лежу/легу јаја у јануару и фебруару. Гнезда им се ретко налазе у близини, за разлику од осталих птица Старог света, које се гнезде у колонијама. Гнезде се на дрвећу или при литицама. Од материјала користе гранчице и штапове, а и мужјак и женка учествују у чувању јаја. Гнезда су широка 1,45—2 м, а дубока 1—3 м, али се повећавају јер га пар користи више пута. Јаја су беле боје, али су често прекривена црвеним и љубичастим траговима. Период инкубације је у просеку око 50 дана, а млади се излегну у априлу или мају. Око 90% јаја се успешно излегне, док више од половине једногодишњих птица преживи до одраслог доба. Црни лешинари су посвећени, активни родитељи и пар заједно штити гнездо и храни младе у сменама.^[11]

Исхрана

Црни суп се као и сви лешинари храни лешевима. Хране се разноврсно, од највећих сисара до гмизаваца. У Азији најчешће једу јастребе, газеле, зечеве и овце, чак понекад и људе. У Европи се најчешће хране зечевима, овцама, кокошкама, свињама и лисицама. Ове птице имају веома јак кљун који може да поломи чак и ребро великих животиња, што их сврстава као једну од најдоминантније врсте лешинара.

Угроженост

Број црних лешинара је у протеклих 200 година знатно опао. За разлоге тога наводе се тровања, лов, али највећа претња је уништавање станишта. Истребљен је у многим европским земљама попут Француске, Италије, Аустрије и Румуније, као и на северозападу Африке — Мароко и Алжир.

У новије време заштита и нови начини храњења омогућили су опоравак ове врсте, посебно у Шпанији, где се број са 200 парова повећао на 1.000 парова.

Почетком 21. века светска популација црних лешинара процењена је на око 4500—5000 јединки.^{[тражи се извор]}