Флопи диск

Флопи диск (енгл. ) је медијум за складиштење података који је био главни преносиви медијум до појаве CD-a, касније и уређаја и медија. Састоји се од савитљиве (енгл. = савитљив) танке округле плоче пресвучене танким слојем намагнетисане материје која се налази унутар једне пластичне омотнице квадратног облика. Иако се разликују разне величине и спољашњи изглед суштина је у округлом савитљивом материјалу који захваљујући својим феромагнетним особинама служи за складиштење података. Флопи се може измењивати између погонских механизама. Погонски механизам једна је од компоненти која се уграђује у рачунаре, а дискете се једноставно ваде и умећу из рачунара у рачунар.

Изглед дискете (3½ инча)

Скоро 20 година флопи диск је владао рачунарским светом и био главни преносник података међу рачунарима, данас бива мање коришћен због много већих и бржих и медија, али флопи-диск још увек није потпуно ишчезнуо^[1] и још се користи за неке мање ствари као што су управљачки програми (драјвери) за монитор, дискете за подизање система енгл. , те разни управљачки програми за SATA тврде дискове. Данас су у употреби дискете величине 3,5 инча (1 инч = 25,4 ). Диск је смештен у кошуљицу која га штити од оштећења. Унутрашњост кошуљице пресвучена је посебном материјом која штити диск од трења које настаје у додиру са кошуљицом.

Прве дискете, које је изумио и направио , имале су пречник диска 8 in (203,2 mm).^[2] Накнадно су формати од 5¼ инча, а затим и 3½ инча постали свеприсутни облик складиштења и преноса података у првим годинама 21. века.^[3] Дискете од 3½ инча и даље се могу користити са спољним USB дискетним погоном. USB погони за дискете од 5¼ инча, 8 in (20 cm) и друге величине ретки су до непостојећих. Неки појединци и организације настављају да користе старију опрему за читање или пренос података са дискета.

Историја развоја

Историјски преглед дискетних формата.

Величина	Година	Капацитет
8-инчна	1971.	80 kB
8-инчна	1973.	256
8-инчна	1974.	800
8-инчна двострана	1975.	1MB
5¼-инчна	1976.	110
5¼-инчна DD	1978.	360
5¼-инчна QD	1984.	1.2
3-инчна	1984.?	320
3½-инчна	1984.	720
3½-инчна HD	1987.	1.44

Прве комерцијалне дискете, развијене крајем 1960-их, имале су пречник 8 in (203,2 mm);^[2][3] постале су комерцијално доступне 1971. као компонента ИБМ производа, а затим су се засебно продавале почевши од 1972. године као део асортимана предузећа Меморекс и других.^[4] Ове дискове и повезане драјвове произвели су и побољшали и друге компаније, попут Меморекса, Шугарт Асошиејтс и Бароуз корпорација.^[5] Израз „дискета” појавио се у штампи већ 1970,^[6] и иако је најавио свој први медиј као дискету типа 1 1973. године, индустрија је наставила да користи изразе „дискета” или „флопи диск”.

Године 1976, предузеће Шугарт Асошиејтс је представило 5¼-инчни . До 1978. године било је више од 10 произвођача који су производили такве дискове.^[7] Било је конкурентских формата дискета, са верзијама у тврдом и меком сектору и кодирајућим шемама, попут диференцијалног Манчестерског кодирања (), модификоване фреквенцијске модулације (), и групно кодираног снимања (). Формат од 5¼ инча заменио је формат од 8 in (20 cm) за већину употреба, а формат диска са чврстим сектором је нестао. Најчешћи капацитет 5¼-инчног формата на рачунарима са ДОС-ом био је 360 , за формат обостране двоструке густине () користећи кодирање. Године 1984, је са својим моделом представио двострану дискету од 5¼ инча од 1,2 MB, али никада није постала популарна. је почео да користи микрофлопи диск са двоструком густином од 3½ инча од 720  на свом конвертибилном преносном рачунару 1986. године и верзију велике густине од 1,44 са линијом Персонални систем/2 (PS/2) 1987. Ови диск драјвови су се могли додати на старије моделе рачунара. Године 1988, је представио драјв за 2,88 дискете двострано проширене густине (DSED) у својим врхунским моделима, али то је био комерцијални неуспех.

Током раних 1980-их, границе формата од 5¼ инча постале су јасне. Првобитно дизајниран да буде практичнији од 8-инчног формата, све више је сматран превеликим; како је квалитет медија за снимање растао, подаци су се могли складиштити на мањој површини.^[8] Развијено је неколико решења, са погонима на 2-, 2½-, 3-, 3¼-,^[9] 3½- и 4-инчним (и Сонијевим дисковима од 90 mm × 94 mm (3,54 in × 3,70 in) које су нудиле различите компаније.^[8] Сви су имали неколико предности у односу на стари формат, укључујући круто кућиште са клизним металним (или касније, понекад и пластичним) затварачем преко отвора за главу, што је помогло у заштити осетљивог магнетног медијума од прашине и оштећења, и клизним језичком за заштиту од писања, што је било далеко погодније од лепљивих језичака који су се користили на ранијим дисковима. Велики тржишни удео добро успостављеног формата од 5 in (13 cm) отежао је овим различитим, међусобно некомпатибилним новим форматима, стицање значајног тржишног удела.^[8] Варијанта дизајна компаније Сони, коју су 1982. године представили многи произвођачи, тада је брзо усвојена. До 1988. године, 3½-инчни драјвови су били продаванији од 5-инчних.^[10]

Генерално, термин дискета је истрајао,^{[nb 1]} иако дискете каснијег стила имају круто кућиште око унутрашње дискете.

Преваленција

Имитација флопи драјва, модел 01946: спољашњи драјв који прихвата дискове велике густине

Дискете су постале уобичајене током 1980-их и 1990-их у њиховој употреби са персоналним рачунарима за дистрибуцију софтвера, пренос података и прављење резервних копија. Пре него што су чврсти дискови постали приступачни за општу популацију,^{[nb 2]} дискете су се често користиле за складиштење оперативног система рачунара (). Већина кућних рачунара из тог времена је имала основни и ускладиштен у -у (меморији само за читање), са опцијом учитавања напреднијег -а са дискете.

До раних 1990-их, све већа величина софтвера значила је да је за велике пакете попут Виндовса или Адоби фотошоп било потребно десетак дискова или више. Процењује се да је 1996. године било у употреби пет милијарди стандардних дискета.^[11] Затим је дистрибуција већих пакета постепено замењена -овима, -овима и онлајн дистрибуцијом.

Покушај побољшања постојећих 3½-инчних дизајна био је СуперДиск крајем 1990-их, користећи врло уске траке и високо прецизан механизам за навођење главе, капацитета 120 MB^[12] и компатибилан са стандардним дискетама од 3½ инча; накратко је дошло до рата у формату између СуперДиска и других дискета велике густине, иако су ултиматно записиви -и/-и, флеш меморија чврстог стања и на крају складиштење на мрежи учинили све ове формате преносивих дискова застарелим. Спољни дискетни драјвови засновани на USB-у су и даље доступни, а многи савремени системи пружају подршку за фирмвер за покретање са таквих уређаја.

Види још

• Acorn Computer Archimedes A3000

Напомене

1. However, called "stiffy" in South Africa.
2. The cost of a hard disk with a controller in the mid 1980s was thousands of dollars, for capacity of 80 MB or less.