Речца

Речца или партикула је непроменљива реч којом се изражава лични став говорног лица према ономе што се износи реченицом.^[1] Ови језички знаци се могу односити на целу реченицу или на један њен део.

Речце могу бити:

• потврдне и одричне: потврдна речца да и одрична речца не;
• упитне: ли, да ли, зар;
• императивне: нека;
• узвичне: ала;
• закључне: дакле;
• искључне: само, једино;
• поредбене: као;
• показне: ево, ето, ено;
• речце за истицање личног става (модалне речце): сигурно, наравно, зацело, дакако, вероватно, ваљда, можда, нипошто, уистину, заиста, збиља;
• речце за посебно истицање: управо, баш, бар;
• речце за истицање супротности: међутим, пак.

У речце се још убрајају и речи: иначе, такође, уосталом итд. Врло блиске прилозима су речце: још, тек, већ, чак. Речцом се најчешће сматра и енклитика се (у склопу повратних глагола: борити се, љутити се, дешавати се итд).