Metaetika

Metaetika je grana etike koja nastoji da razjasni prirodu, opseg i značenje moralnog prosuđivanja. Ona je jedna od tri grane etike koju uglavnom proučavaju filozofi, dok su ostale grane normativna etika i primenjena etika.

Dok se normativna etika bavi pitanjima kao što je „Šta bi trebalo da radim?”, ocenjujući specifične prakse i principe delovanja, metaetika se bavi pitanjima poput „Šta je dobrota?” i „Kako se može razlikovati ono što je dobro od onoga što je loše?”, nastojeći da razjasni pretpostavke koje stoje u osnovi normativnih teorija. Druga razlika koja se često pravi je da normativna etika uključuje pitanja prvog reda ili suštinska pitanja, dok metaetika uključuje pitanja drugog reda ili formalna pitanja.

Neki teoretičari tvrde da je metafizički prikaz moralnosti potreban za pravilno vrednovanje stvarnih moralnih teorija i za donošenje praktičnih moralnih odluka; drugi rezonuju sa suprotnog stanovišta i sugeriraju da nas proučavanje moralnih sudova o pravilnim postupcima može voditi ka istinskom tumačenju prirode moralnosti.

Metaetička pitanja

Prema Ričardu Garneru i Bernardu Rosenu,^[1] postoje tri vrste metaetičkih problema ili tri opšta pitanja:

• Kakvo je značenje moralnih pojmova ili rasuđivanja? (moralna semantika)
• Kakva je priroda moralnog rasuđivanja? (moralna ontologija)
• Kako se moralna rasuđivanja mogu podržati ili braniti? (moralna epistemologija)

Pitanje prvog tipa može biti: „Šta znače reči 'dobro', 'loše', 'ispravno' i 'pogrešno'?” (vidi teoriju vrednosti). Druga kategorija uključuje pitanja da li su moralne presude univerzalne ili relativne, jedne vrste ili više vrsta itd. Pitanja treće vrste su na primer, kako možemo znati da li je nešto ispravno ili pogrešno, ako uopšte postoji. Garner i Rosen kažu da odgovori na tri osnovna pitanja „nisu povezani, a ponekad će odgovor na jedno snažno sugerisati, ili možda čak podrazumevati, odgovor na drugo.”^[1]

Metaetička teorija, za razliku od normativne etičke teorije, ne pokušava da proceni određene izbore kao bolje, gore, dobro, loše ili zlo; iako to može imati duboke implikacije u pogledu validnosti i značenja normativnih etičkih tvrdnji. Odgovor na bilo koje od tri gore navedena pitanja sam po sebi ne bi bio normativna etička izjava.

Moralna epistemologija

Moralna epistemologija je proučavanje moralnog znanja. Ova disciplina pokušava da odgovori na pitanja kao što su: „Kako se moralne presude mogu podržati ili braniti?” i „Da li je moralno znanje moguće?”

Ako se pretpostavlja kognitivističko tumačenje moralnih rečenica, moralnost se opravdava moralističkim poznavanjem moralnih činjenica, a teorije koje opravdavaju moralne sudove su epistemološke teorije. Većina moralnih epistemologija postavlja da je moralno znanje na neki način moguće (uključujući empirizam i moralni racionalizam), za razliku od moralnog skepticizma.^[2] Među njima ima i onih koji smatraju da se moralno znanje stiče inferencijalno na osnovu neke vrste nemoralnog epistemičkog procesa, za razliku od etičkog intuicionizma.^[3][4][5][6]

Moralno znanje stečeno zaključivanjem

Empirizam

Empirizam je doktrina da se znanje stiče prvenstveno posmatranjem i iskustvom.^[7][8] Metaetičke teorije koje podrazumevaju empirijsku epistemologiju uključuju:

• etički naturalizam, koji smatra da su moralne činjenice svodive na nemoralne činjenice i da se stoga mogu saznati na isti način; i
• najčešći oblici etičkog subjektivizma, koji smatraju da se moralne činjenice svode na činjenice o individualnim mišljenjima ili kulturnim konvencijama i da se stoga mogu saznati posmatranjem tih konvencija.

Međutim, postoje izuzeci unutar subjektivizma, kao što je teorija idealnog posmatrača, koja implicira da se moralne činjenice mogu saznati kroz racionalni proces, i individualistički etički subjektivizam, koji smatra da su moralne činjenice samo lična mišljenja i da se mogu saznati samo kroz introspekciju. Empirijski argumenti za etiku nailaze na problem jeste-trebalo, koji tvrdi da način na koji svet jeste ne može sam poučavati ljude kako treba da se ponašaju.

Moralni racionalizam

Moralni racionalizam, koji se takođe naziva etički racionalizam, je gledište prema kojem se moralne istine (ili barem opšti moralni principi) mogu saznati a priori, samo razumom.^[9] Platon i Imanuel Kant, istaknute ličnosti u istoriji filozofije, branili su moralni racionalizam. Dejvid Hjum i Fridrih Niče su dve ličnosti u istoriji filozofije koje su odbacile moralni racionalizam.

Nedavni filozofi koji su branili moralni racionalizam su R. M. Her, Kristin Korsgard, Alan Gevirt i Majkl Smit. Moralni racionalista se takođe može pridržavati bilo kojeg broja različitih semantičkih teorija; moralni realizam je kompatibilan sa racionalizmom, a subjektivistička teorija idealnog posmatrača i nekognitivistički univerzalni preskriptivizam to podrazumevaju.

Etički intuicionizam

Etički intuicionizam je gledište prema kojem se neke moralne istine mogu znati bez zaključivanja.^[3] To jest, gledište je u svojoj srži fundacionalizam o moralnim uverenjima.^[10] Takav epistemološki pogled implicira da postoje moralna uverenja sa propozicionim sadržajem; pa podrazumeva kognitivizam. Etički intuicionizam obično sugeriše moralni realizam, stav da postoje objektivne činjenice morala, i preciznije etički nenaturalizam, stav da se te evaluativne činjenice ne mogu svesti na prirodnu činjenicu. Međutim, ni moralni realizam ni etički nenaturalizam nisu suštinski za gledište; većina etičkih intuicionista jednostavno ima te stavove. Etički intuicionizam dolazi i u „racionalističkoj” varijanti, i u više „empirističkoj” varijanti poznatoj kao teorija moralnog čula.

Moralni skepticizam

Moralni skepticizam je klasa metaetičkih teorija čiji članovi podrazumevaju da niko nema nikakvo moralno znanje. Mnogi moralni skeptici takođe jačaju, modal, tvrdnju da je moralno znanje nemoguće. Oblici moralnog skepticizma uključuju, ali nisu ograničeni na, teoriju grešaka i većinu, ali ne sve oblike nekognitivizma.^[1][11]