Аналитичка психологија

Аналитичка психологија ( , sometimes translated as analytic psychology and referred to as Jungian analysis), метод психоанализе^[1], појам који обухвата психолошке правце, попут структуралне психологије, којима је заједничко да душевни живот и појаве рашчлањују или своде на извесне елементе. Наглашава разлагање, растављање сложених психичких феномена на једноставне елементе и посебну пажњу поклања несвесним феноменима^[2]. Посебно важан је процес индивидуације. Њеним оснивачем се сматра Карл Густав Јунг.^[1] Аналитичка психологија је термин који је сковао швајцарски психијатар Карл Густав Јунг, да би описао истраживање своје нове „емпиријске науке“ о психи. Дизајниран је да се направи разлика од Фројдових психоаналитичких теорија, јер се њихова седмогодишња сарадња на психоанализи приводила крају између 1912. и 1913. године.^[3][4][5] Еволуција његове науке садржана је у његовом монументалном опусу, Сабраним делима, написаним током шездесет година његовог живота.^[6]

Карл Густав Јунг

Међу широко кориштеним концептима за које је посебно заслужна аналитичка психологија су: анима и анимус, архетипови, колективно несвесно, комплекси, екстраверзија и интроверзија, индивидуација, себство, сена и синхроност.^[7][8] Индикатор типа Мајерс–Бригс () заснован је на још једној Јунговој теорији о психолошким типовима.^[7][9][10] Мање позната идеја била је Јунгов појам психоида за означавање хипотетичког иманентног плана изван свести, различитог од колективног несвесног, и потенцијални локус синхроности.^[11]

За приближно „три школе“ постјунгијевске аналитичке психологије, присутне у данашњости, класичне, архетипске и развојне, може се рећи да одговарају развијајућим, али преклапајућим аспектима Јунгових животних истраживања, мада он изричито није желео да започне школу.^[7](pp. 50–53)^[12] Отуда, пошто је Јунг полазио из клиничке праксе која је углавном била традиционално заснована на науци и била уроњена у рационалистичку филозофију, антропологију и етнографију, његов истраживачки ум га је истовремено одвео у више езотеричних сфера као што су алхемија, астрологија, гностицизам, метафизика, мит и паранормално, а да никада није напустио своју приврженост науци, о чему сведочи његова дуготрајна сарадња са Волфгангом Паулием.^[13] Његова широка прогресија сугерише према неким коментаторима да је с временом његова аналитичка психотерапија, информисана његовом интуицијом и телеолошким истраживањима, постала више „уметност“.^[7]

Налази јунговске анализе и примена аналитичке психологије на савремене преокупације као што су социјални и породични односи,^[14] снови и ноћне море, равнотежа између посла и живота,^[15] архитектура и урбано планирање,^[16] политика и економија, сукоби и ратовање^[17] и климатске промене илустроване су у све већем броју публикација и филмова.^{[18][19][20][21]}

Порекло

Гравура болнице Бургхелзли из 1890. године где је Карл Јунг започео каријеру

Јунг је свију каријеру започео као психијатар у Цириху у Швајцарској. Он је био запослен у болници Бургхолцли већ 1901. године. У својој академској дисертацији за медицински факултет Универзитета у Цириху он је ризиковао користећи своје експерименте о месечарењу и визијама своје медијумске рођаке Хели Прајсверк. Рад је носио наслов „О психологији и патологији такозваних окултних појава“.^[22] Рад је био прихваћен, али је изазвао велику узнемиреност у породици његове мајке.^[23] Под руководством психијатра Еугена Блојлера, такође је спровео истраживање са својим колегама користећи галванометар за процену емоционалне осетљивости пацијената на спискове речи током удруживања речи.^{[23][24][25][26]} Јунг је оставио опис употребе уређаја у лечењу.^[27][28][29] Његова истраживања су му донела светску репутацију и бројне почасти, укључујући почасне докторате са универзитета Кларк и Фордхам 1909. и 1910. године. Касније су уследиле и друге почасти.^[30][31]