Национално здравствено осигурање

Национално здравствено осигурање је систем здравственог осигурања који осигурава национално становништво од трошкова здравствене заштите. Може га администрирати јавни сектор, приватни сектор или комбинација оба. Механизми финансирања варирају у зависности од одређеног програма и земље. Национално или законско здравствено осигурање не изједначава се са здравственом заштитом коју води или финансира влада, већ је обично успостављено националним законодавством. У неким земљама, као што су аустралијски систем Medicare, британска Национална здравствена служба и јужнокорејска Национална служба здравственог осигурања, доприноси систему се врше путем општег опорезивања и стога нису опциони иако је коришћење здравственог система који финансира опште. У пракси, већина људи који плаћају за NHI ће му се придружити. Тамо где NHI подразумева избор више осигуравајућих фондова, стопе доприноса могу варирати и особа мора да изабере ком осигуравајућем фонду ће припадати.

Историја

Немачка има најстарији национални систем социјалног здравственог осигурања на свету,^[1] чији корени датирају још од Закона о здравственом осигурању Отоа фон Бизмарка из 1883. године.^[2][3]

Велика Британија

У Британији, Закон о националном осигурању из 1911. године обухватао је национално социјално здравствено осигурање за примарну здравствену заштиту (не специјалистичку или болничку негу), у почетку за око једну трећину становништва - запослене раднике који зарађују плату, али не и за њихове издржаване чланове породице.^[4] Овај систем здравственог осигурања остао је на снази до стварања Националне здравствене службе 1948. године, која је створила универзалну услугу, финансирану из општих пореза, а не на основу осигурања, и која је пружала здравствене услуге свим легалним становницима.

Србија

Главни чланак: Здравствена заштита у Србији

Устав Србије наводи да је право сваког грађанина да бесплатно потражи медицинску помоћ.^[5] То се постиже узајамним доприносом Фонду обавезног социјалног здравственог осигурања РЗЗО (Републички завод за здравствено осигурање или Национални завод за здравствено осигурање). Износ доприноса зависи од износа прихода особе.

Врсте програма

Види још: Здравствени систем, Здравствена заштита са једним платиоцем и Универзална здравствена заштита

Национални програми здравственог осигурања разликују се и по начину наплате доприноса и по начину пружања услуга. У земљама попут Канаде, плаћање врши влада директно из пореских прихода, а то је познато као здравствена заштита са једним платиоцем.^[6] Пружање услуга може се одвијати преко јавних или приватних здравствених установа. У Француској се спроводи сличан систем обавезних доприноса, али наплату администрирају непрофитне организације основане у ту сврху.

Алтернативни приступ финансирању је када земље спроводе национално здравствено осигурање законодавством које захтева обавезне доприносе конкурентским фондовима осигурања. Ови фондови (којима могу управљати јавна тела, приватне профитне компаније или приватне непрофитне компаније) морају да обезбеде минимални стандард покрића и није им дозвољено да дискриминишу пацијенте наплаћивањем различитих стопа према старости, занимању или претходном здравственом стању (постојећа медицинска стања). Да би заштитила интересе и пацијената и осигуравајућих друштава, влада оснива фонд за изједначавање како би распоредила ризике између различитих фондова. Влада такође може допринети фонду за изједначавање као облик субвенција за здравствену заштиту. Ово је модел који се користи у Холандији.

Друге земље се углавном финансирају доприносима послодаваца и запослених у фондове здравственог осигурања. Код ових програма, средства не долазе ни од владе нити од директних приватних плаћања. Овај систем функционише у земљама као што су Немачка и Белгија. Ови фондови су обично непрофитне институције које се воде искључиво у корист својих чланова. Ове системе карактерише мешавина три извора средстава у различитом степену: приватни, доприноси послодаваца и запослених и национални/субнационални порези.

Поред директних медицинских трошкова, неки национални планови осигурања такође пружају надокнаду за губитак посла због лошег здравља или могу бити део ширих планова социјалног осигурања који покривају ствари као што су пензије, незапосленост, преквалификација и финансијска подршка студентима.

Националне шеме имају предност што је фонд или фондови доприносилаца обично велики и одражавају национално становништво. Трошкови здравствене заштите имају тенденцију да буду високи у екстремним годинама и другим специфичним догађајима у животу, као што су током трудноће и порођаја. У националној шеми здравствене заштите, ови трошкови се покривају доприносима који се уплаћују у фонд током живота појединца (тј. већи су када је способност зараде највећа како би се покрили трошкови настали у временима када је способност зараде ниска или непостојећа). Ово се разликује од приватних шема осигурања са стопама доприноса које варирају из године у годину, у складу са здравственим ризицима као што су старост, породична историја, претходне болести и однос висине и тежине. Сходно томе, неки људи имају тенденцију да плаћају више за своје здравствено осигурање када су болесни или су најмање у могућности да га приуште. Ови проблеми не постоје у националним шемама здравственог осигурања.

Види још

• Здравствени систем