Покрштавање Скандинавије

Покрштавање Скандинавије (дан. ; норв. ; швед. ) догодило се између 8. и 12. века.

Хришћански крст из Шведске

На подручју уже Скандинавије — Данске (1104), Норвешке (1154) и Шведске (1164) — основане су католичке надбискупије одговорне папи лично. Прелаз на хришћанство трајао је дуго, јер је требало успоставити мрежу цркава. Лапонци (локално Сами) покрштени су тек у 18. веку.

Иако су Скандинавци постали хришћани, дуго је трајало да усвоје хришћанска уверења.^[1] Старе аутохтоне традиције и даље су постојале, а, као и код других покрштених народа, тешко су се усвајали догматски концепти попут првородног греха, оваплоћења и Светог Тројства и других.

Археолошка ископавања гробних места на острву Ловен крај Стокхолма показала су да је процес коначног и бесповратног усвајања хришћанства трајао барем 150 до 200 година. Најпознатији свети скандинавски град јесте Упсала, савремено средиште Цркве Шведске, а историјски центар култа нордијског паганизма (у Упсалском храму), многобожачке религије пре христијанизације.^[2]

Током раног средњег века, папинство се још није утврдило као средишња католичка власт, тако да се развијала варијанта регионалног хришћанства.^[3] Хришћански мисионари настојали су прилагодити проповедање па су представили Христа као особу снаге и среће, а књига Откровења, која представља Христа као победника над Сотоном, играла је средишњу улогу у ширењу ове религије међу Викинзима, иначе нордијске ратнике, трговце и гусаре, којима се вероватно допала идеја победника.^[4]