Удружење за јеврејску колонизацију Палестине

Удружење за јеврејску колонизацију Палестине (хебр. ) позната по јидиш скраћеници ПИЦА (хебр. ), основана је 1924. године. Играла је главну улогу у куповини земљишта и изградњи јеврејских насеља у Палестини, а касније и у Држави Израел, све док се удружење није распало 1957. године.

Чланови Друштва за јеврејску колонизацију Палестине у мочвари Кабра. С десна на лево: Јехуда Зви Розенхек, генерални директор; Шмуел Голдман, инжењер; Хенри Франк, директор; Моше Гинзбург, главни благајник; и Амрам Хазнов, агроном.

Јеврејско удружење за колонизацију (ЈЦА или ИЦА) основао је баварски филантроп барон Мориц де Хирш 1891. године како би помогао Јеврејима из Русије и Румуније да се населе у Аргентини.^[1][2] Барон де Хирш је умро 1896. године, а након тога је ЈЦА почела да помаже и јеврејско насељавање у Палестини.^[2] Крајем 1899. године, Едмонд Џејмс де Ротшилд је пренео власништво над својим колонијама у Палестини, плус петнаест милиона франака на ЈЦА. Године 1924, огранак ЈЦА који се бави колонијама у Палестини реорганизовао је барон де Ротшилд у Палестинско јеврејско удружење за колонизацију,^[1][3] а његов син Џејмс је именован за доживотног председника.^[4]

Између 1895. и 1899. године, Ротшилдова агенција за развој и ПИЦА засадиле су прву велику шуму у Палестини у Хадери, првенствено са циљем да исуше мочваре. Инвеститори су набавили 250.000 семена еукалиптуса из Алжира, где су француски досељеници гајили велике шуме еукалиптуса. Двадесетих година 20. века, некада доминантна стабла еукалиптуса замењена су боровима, који су били издржљиви, брзорастући и доприносили су пејзажу сличнијем европском.^[5] Након немира у Палестини 1929. године, PICA је проширила своју подршку изван пошумљавања, помажући у рехабилитацији пољопривредних колонија које су оштећене у немирима.^[6]

Од 1927. године, Палестинско јеврејско удружење за колонизацију (PICA), наследник Јеврејског удружења за колонизацију (JCA), такмичило се са Грчком православном патријаршијом око земље у Цезареји. Британске обавезне топо-катастарске карте показују да је JCA/PICA држала углавном неплодне површине северно од пута Цезареја–ал-Шуна, док је Црква поседовала већ настањено плодније, обрађено подручје на југу. Усред превирања 1936–1939, Патријаршија је покренула тајне преговоре о продаји својих поседа у Цезареји PICA-и; сачувана преписка наводи имена посредника (укључујући адвоката PICA-е, г. Ферагија и г. Хамишвилија) и бележи патријарха Тимотеја.^[7]

Џејмс де Ротшилд, који је умро 1957. године, наложио је у свом тестаменту да PICA треба да пренесе већину своје земље у Израелу Јеврејском националном фонду.^[8] Дана 31. децембра 1958. PICA је пристала да своје право на земљишне поседе у Сирији и Либану пренесе у Државу Израел.^[9]

Литература

• Avneri, Arieh (1984), The Claim of Dispossession: Jewish Land-settlement and the Arabs, 1878-1948, Transaction Publishers. 0-87855-964-7
• Louis Dembitz Brandeis (1973), Letters of Louis D Brandeis, SUNY Press. 0-87395-231-6
• Fischbach, Michael R (2003). Records of Dispossession. Palestinian Refugee Property and the Arab-Israeli Conflict. Columbia University Press. ISBN 0-231-12978-5.
• Norman, Theodore (1985). An Outstretched Arm: A History of the Jewish Colonization Association. London: Routledge & Kegan Paul.
• Halbrook, Stephen P. (1981). „The Alienation of a Homeland: How Palestine Became Israel」 (PDF). Journal of Libertarian Studies. V (4).