Ђиро д’Италија 2021.
From Wikipedia, the free encyclopedia
Ђиро д’Италија 2021. било је 104. издање етапне бициклистичке трке, једне од три Гранд тур трке — Ђиро д’Италије. Старт трке био је у 8. маја 2021. у Торину, док је последња етапа вожена 30. маја у Милану, а и на првој и на последњој етапи вожен је хронометар.[4] Првобитно је планирано да старт буде у Сицилији, али је, неколико мјесеци прије почетка, донесена одлука да старт буде у Торину,[5] што је било трећи пут у историји да трка стартује у Торину и први пут од 2011, а стартом је обиљежено 160 година од избора Торина као првог главног града Италије.[6]
Трка 16. од 33. у UCI ворлд туру 2021. | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Информације о трци | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Датуми | 8. — 30. мај 2021. | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Етапе | 21 | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Дистанца | 3,410.9[н 1] km | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Побједничко вријеме | 86 с 17' 28" | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Резултати | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
← 2020 2022 → |
Укупна дужина трке била је 3,410.9 km.[7] Првобитно је планирано да се вози 3,479.9 km, али су двије етапе скраћене: етапа 16 због невремена и етапа 19, због несреће у којој је погинуло 14 особа, када се откачио ваздушни трамвај са успона Мотароне, преко којег је требало да се вози.[8] Вожена је 21 етапа, уз два дана одмора, након десете и након етапе 16. Вожено је шест равних етапа, три лакше брдске, од чега су на једној етапи вожене секције калдрме које се возе на Страде Бјанкеу, четири средње тешке брдске, шест тешких брдских и два хронометра. Вожено је укупно 44 успона, од чега 13 прве категорије, укључујући Монте Зонколан, док нису вожени успони Коле деле Финестре, Пасо дело Стелвио, Мортироло, Пасо ди Гавија, Коле Сестријере и Коле дел’Ањело.[9] Чима Копи је првобитно требало да буде успон Пасо Пордои, али због невремена није вожен и Чима Копи је био успон Пасо Ђау.[10]
Побједник Ђира 2020. — Тео Гејган Харт, као и трећепласирани — Вилко Келдерман, нису возили, док су највећи фаворити били побједник Тур де Франса 2019. — Еган Бернал, побједник Вуелта а Еспање 2018. — Сајмон Јејтс, другопласирани на Ђиру 2020. — Џај Хиндли, Микел Ланда и Ремко Евенепол, који је по први пут у каријери возио неку гранд тур трку, а возио је прву трку након девет мјесеци и пада на Ђиро ди Ломбардији. Возили су такође двоструки побједник Ђира — Винченцо Нибали, који се повриједио прије почетка трке, освајач подијума на Вуелта а Еспањи — Хју Карти, освајач подијума на Тур де Франсу — Ромен Барде, четвртопласирани на Ђиру 2020. — Жоао Алмеида, Данијел Мартин, Александар Власов и четвртопласирани на Тур де Франсу 2019. — Емануел Букман.[11] Тим Еоло—комета, који је постао професионалан на почетку сезоне и који воде бивши бициклисти и двоструки побједници Ђира — Иван Басо и Алберто Контадор, дебитовао је на трци.[12]
Ђиро је освојио Бернал, минут и 29 секунди испред Дамијана Каруза и четири минута у 15 секунди испред Јејтса.[13] Власов је завршио на четвртом мјесту, док је Данијел Мартинез завршио на петом мјесту, мање од секунду испред Алмеиде.[13] Петер Саган је освојио класификацију по поенима, Жефре Бушар брдску класификацију, а Бернал класификацију за најбољег младог возача, док је тим Инеос Гренадирс освојио тимску класификацију.[13] Од мањих класификација, за које се нису додјељивале мајице, Дрис де Бонт је освојио класификацију за борбеност и спринт класификацију, док је Симон Пело освојио класификацију за бијег, за највише проведених километара у бијегу, а тим Бахреин—викторијус је освојио фер плеј класификацију.[13] Филипо Гана, Бернал и Јуан су остварили по двије етапне побједе,[14] Виктор Лафај је остварио прву побједу за Кофидис на Ђиру након 11 година,[15] Лоренцо Фортунато је остварио прву побједу за Еоло—комету,[16] док је Ђакомо Ницоло остварио прву побједу на Ђиру након 11 других мјеста и пет трећих.[17]
Трку су обиљежила одустајања фаворита: Ланда, Марк Солер, Евенепол и Ђулио Чиконе су морали да се повуку због падова, док су спринтери — Кејлеб Јуан и Тим Мерлије, напустили трку због бола у кољену. Јуан је изазвао контроверзе када је одлучио да напусти трку након двије етапне побједе, изјавивши да је осјећао бол у кољену, због чега су га критиковали бивши бициклисти — Еди Меркс и Аксел Меркс, као и бивши директор Тур де Франса — Феликс Левитан, који су изјавили да нема поштовања према трци и да му не треба дозволити да је вози поново следеће године.[18]