Ђузепе Гарибалди
италијански генерал и политичар / From Wikipedia, the free encyclopedia
Ђузепе Гарибалди (итал. ; Ница, 4. јул 1807 — острво Капрера, 2. јун 1882), италијански револуционар и борац за уједињење и слободу Италије.[1] Он је допринео уједињењу Италије и стварању Краљевине Италије. Он се сматра једним од највећих генерала модерног доба[2] и једним од италијанских „очева отаџбине“, заједно са Камилом Кавуром, грофом од Кавура, Виктором Емануелом II од Италије и Ђузепеом Мацинијем.[3] Гарибалди је такође познат као „Херој два света“ због својих војних подухвата у Јужној Америци и Европи.[4]
Ђузепе Гарибалди | |
---|---|
Датум рођења | (1807-07-04)4. јул 1807. |
Место рођења | Ница, Француско царство |
Датум смрти | 2. јун 1882.(1882-06-02) (74 год.) |
Место смрти | острво Капрера, Краљевина Италија |
Гарибалди је био следбеник италијанског националисте Мацинија и прихватио је републикански национализам покрета Млада Италија.[5] Постао је присталица уједињења Италије под демократском републичком владом. Међутим, раскинувши са Мацинијем, прагматично се удружио са монархистичким Кавуром и Краљевином Пијемонт-Сардинија у борби за независност, подредивши своје републиканске идеале својим националистичким до уједињења Италије. Након учешћа у устанку у Пијемонту, осуђен је на смрт, али је побегао и отпловио у Јужну Америку, где је провео 14 година у избеглиштву, током којих је учествовао у неколико ратова и научио вештину герилског ратовања.[6] Године 1835, придружио се побуњеницима познатим као Рагамуфинс (farrapos), у Рагамуфинском рату у Бразилу, и преузео њихов циљ успостављања Риограндске републике, а касније и Катариненске републике. Гарибалди се такође укључио у Грађански рат у Уругвају, подижући италијанске снаге познате као црвенокошуљаши, и још увек се слави као важан сарадник реконституцији Уругваја.
Године 1848, Гарибалди се вратио у Италију. Ту је командовао и борио се у војним кампањама које су на крају довеле до уједињења Италије. Привремена влада Милана га је прогласила за генерала, а министар одбране га је унапредио у генерала Римске републике 1849. Када је избио Рат за независност априла 1859, предводио је своје Алпске ловце у освајању већих градова у Ломбардија, укључујући Варезе и Комо, и досегли су до границе Јужног Тирола; рат је завршен стицањем Ломбардије. Следеће године је предводио Поход хиљаде у име и уз сагласност Виктора Емануила II. Експедиција је била успешна и завршена је припајањем Сицилије, јужне Италије, Марке и Умбрије Краљевини Пијемонт-Сардинији пре стварања уједињене Краљевине Италије 17. марта 1861. Његов последњи војни поход догодио се током ФFranco-Prussian Warранцуско-пруског рата као командант Вогезске армије.
Гарибалди је постао међународна фигура за националну независност и републиканске идеале, а историографија и популарна култура двадесетог века га сматрају највећим националним херојем Италије.[7][8] Засипали су га дивљењем и похвалама многи тадашњи интелектуалаци и политичке личности, укључујући Абрахама Линколна,[9] Вилијама Брауна,[10] Франческа де Санктиса, Виктора Ига, Александра Диму, Малвида фон Мајзенбуга, Жорж Санда, Чарлса Дикенса,[11] и Фридриха Енгелса.[12]
Гарибалди је такође инспирисао касније личности као што су Џавахарлал Нехру или Че Гевара.[13] Историчар А. Ј. П. Тејлор назвао га је „једином фигуром која је вредна дивљења у модерној историји“.[14] У популарном причању његове приче, он се повезује са црвеним кошуљама које су његови добровољци, Гарибалдини, носили уместо униформе.