Јеванђеље по Јовану
From Wikipedia, the free encyclopedia
Јеванђеље по Јовану (грч. ), четврто је јеванђеље Новог завета. Написано је око 100. године, и по времену писања је последње канонско јеванђеље.[1]
Јеванђеље по Јовану се значајно разликује од претходна три синоптичка јеванђеља (од Матеја, Марка и Луке). Јован се донекле дистанцира од Исусове историјске личности[2], и садржи већ развијену христологију која Исуса сматра божанским Логосом.[3] Претходна три јеванђеља говоре углавном о Христовим проповедима у Галилеји, док се ово више бави проповедима у Јудеји. За разлику од осталих, не садржи ни једну Исусову причу. По Јовану, оно што је важно јесте да је Тома, који првобитно није веровао у Исусово ускрснуће, Исуса назвао „мој Господар и мој Бог“, што је био начин на који су карактерисани римски цареви.[2]
Јеванђеље по Јовану осликава оновремени сукоб раног хришћанства и јудаизма. [4] У време његовог настанка, хришћани се још увек нису сматрали засебном религијом, већ покретом унутар јудаизма.[5] Фарисеји се представљају на негативан начин, јер нису верници, док су Јевреји приказани како се опредељују за и против хришћанства.[2]
Јеванђеље по Јовану једном трећином је посвећено последњим сатима живота Исуса Христа. Нагласак је на духовној страни Христовог живота. Исусови говори су дугачки и у њима много говори о себи.[2] Исус божанског Оца приказује као оног ко доноси светлост слепима, радост тужнима, а живот мртвима. Ученике уводи у живот који је већ вечан јер никада неће престати.[2]
Према хришћанском предању, написао га је апостол Јован, један од Христових ученика. Данас већина научника не верује да га је написао Јован нити било ко од очевидаца, већ „Јоханинска заједница“, која вуче традицију од Јована; ово jеванђеље показује да је састављено из више слојева, достижући своју коначну форму око 90—100 године.[6][7]
Према неким истраживачима Јованово јеванђеље садржи и елементе неких других традиција,[2] а већина се слаже да је настало у фазама, али не касније од краја првог века. Том схватању доприносе његови прецизни називи разних делова тадашњег Јерусалима, на арамејском језику (види у даљем тексту: историчност). Ово јеванђеље је изворно настало у Ефесу на старом грчком језику, а до нас долази путем најпре рукописа на папирусу, а касније путем преписивања у хришћанским кодексима.[8] Питање опште прихваћености јеванђеоског канона (који укључује и Јована) већ у антици разрешава Иринеј (c. 202 н.е.), један од најранијих црквених отаца цитирајући сва четири јеванђеља.[9]