Богословски дијалог Православне и Католичке цркве
From Wikipedia, the free encyclopedia
Богословски дијалог Православне и Католичке цркве је богословски дијалог[lower-alpha 1] Православне цркве и Католичке цркве у оквиру Мјешовите богословске комисије [], с циљем проучавања особености вјероучења [] страна у дијалогу и сматра се почетком пута ка евхаристијском јединству.[3] Одлуке о покретању дијалога донијете су шездесетих година 20. вијека, а званични дијалог је почео 1980. године. Екуменистичке иницијативе патријарха константинопољског и Другог ватиканског сабора шездесетих година називане су „дијалог љубави”,[4] а званичне богословске расправе од 1980. називају се „дијалог истине”.[3][5][6][7] У току богословских расправа развијена су документа која дефинишу сличности и разлике Православне и Католичке цркве. Почетком деведесетих, православно-католички дијалог закомпликован је догађајима у источној Европи,[8][lower-alpha 2] што је довело до фокусирања двостраног дијалога на тему унијатства и прозелитизма.[10] На Баламандском институту у Либану стране су потписале споразум 1993, којим се одређује заједнички став по овом питању.[3][1] Међутим, и у православним и у католичким круговима, овај споразум је изазвао помијешане реакције.[1] Од 2000. до 2005. поново је наступила криза у дијалогу, а рад Мјешовите комисије је фактични обустављен.[13] Упркос противљењу конзервативних кругова, званичан православно-католички дијалог је настављен од 2005. године. Стране су у Равени биле у могућности да потпишу заједничку изјаву 2007. у којој су сумирани резултати претходних састанака дијалога. Без обзира на сву сложеност и проблеме православно-католичких односа, двострани богословски дијалог је настављен.[3] Постоје и бројне посебне православно-католичке међународне комисије и регионалне организације које се баве питањима двостраног дијалога.[14][15][16][17][18][19][20]