Вето
From Wikipedia, the free encyclopedia
Вето (лат. ) долази од латинског, и у дословном преводу значи забрањујем. Користи се да се одреди да одређена страна једнострано зауставља одређену одлуку. Вето дакле даје неограничену власт да се начине измене, али не даје власт да се измене усвоје. Вето вуче порекло од римских магистрата који су имали право да једнострано одбију закон (лат. ) који би им проследио Римски сенат. То њихово право се звало право интерцесије.
Нека вета се могу превазићи, често гласовима супервећине: у Сједињеним Државама, две трећине гласова Представничког дома и Сената могу надјачати председнички вето.[1] Нека вета су, међутим, апсолутна и не могу се превазићи. На пример, у Савету безбедности Уједињених нација, сталне чланице (Кина, Француска, Русија, Уједињено Краљевство и Сједињене Државе) имају апсолутни вето на било коју резолуцију Савета безбедности.
У многим случајевима, право вета се може користити само за спречавање промена статуса кво. Али нека права вета такође укључују могућност да се направе или предложе промене. На пример, индијски председник може да употреби амандантни вето да предложи амандмане на законе на које је уложен вето.
Реч "вето" долази од латинског за „забрањујем”. Концепт вета настао је у римским институцијама конзула и трибуна плебејаца. Сваке године постојала су два конзула; било који конзул је могао да блокира војну или цивилну акцију другог. Трибуни су имали моћ да једнострано блокирају сваку акцију римског магистрата или уредбе које је донео Римски сенат.[2]
Моћ извршне власти да стави вето на законе најчешће се налази у председничким и полупредседничким системима.[3] У парламентарним системима, шеф државе често има или слабо право вета или га уопште нема.[4] Али док неки политички системи не садрже формално право вета, сви политички системи садрже званичнике који дају вето, људе или групе који могу користити друштвену и политичку моћ да спрече промену политике.[5]