Династија Северни Сунг
From Wikipedia, the free encyclopedia
Крајем 9. века велики је сељачки устанак готово уништио средишњу власт династије Танг. Кина је подијељена на 10 држава с малим остатком царства којим је владало пет династија у низу (тзв. Касни Лијанг).
У јануару 960. године, генерал Чао Кјанг-јин је извршио државни удар који је искористио Сунг Таи-цу (Цар Таи-цу из династије Сунг) да се докопа пријестола. Вешти војни и политички вођа Таицу је постао први царе нове династије Сунг. Он је успео да уједини Кину и уништи претњу са севера, али династија Сунг никада није повратила под своју власт Анам (северни Вијетнам), а китанска држава Лијао још увек је заузимала гранична подручја на североистоку где су основали своје царство у Манџурији и унутрашњој Монголији. На северозападу су Тагнути основали снажно царство Си Сја. Та су подручја остала под страном влашћу до 1368. године.
Нова држава била је разједињенија него што је била у време династије Танг, а и војно слабија. Међутим, „Царски владајући састав” још је више поједностављен и установљена је управа чиновника по заслузи. То је било и раздобље брзога господарског развоја. У раздобљу од 750. до 1100. становништво се готово удвостручило, углавном због ширења узгоја пиринча (која потиче из југоисточне Азије) у средишњој и јужној Кини што је довело до стварања вишкова хране[1]. Ово повећање броја становника је био разлог што се средишња власт повукла из свестраног и темељног управљања трговином и она је препуштена слободном тржишту. Трговина је надаље досегла већи развој употрабом папирног новца, те великом концентрацијом трговине око прве престонице Сунга, Кајфенга. Кајфенг је био и средиште канала (Велики канал) и мреже путева државе Сунг.